Beogradska noć

Beogradska noć

“A zašto ja?” – upitao sam je dok je grizla svoju usnu.

Nije mi ništa odgovorila. Nije ni htela. Očima me je već zarobila, pogledom mi skretala pažnju sa donje usne koja je polako počela da modri. Želim ih baš tako plave, nekako su ukusnije.

Kao da sve zna. Ona zna da je želim iako mi je samoinicijativno prišla pre samo dva minuta. Hodom pritajenog tigra izmamila mi je ubrzani rad srca. Znojim se od same pomisli da je uzmem, da je uzmem tu… na podijumu za igru.

Ali ne mogu, mozak radi dok srce ljubav vodi. Ne, to je samo seks. Mogući seks. Čekaj, koncentriši se!

Stavlja mi prste u kosu, čupa me sve jače i jače. Izaziva me. Krećem da je poljubim – izmiče se, ruga mi se osmehom. Spušta mi glavu na svoje grudi i zajedno surfujemo talasima melodije u pozadini. Hej, pa ja joj ni ime ne znam!

“Zovem se Strast!” – preduhitrila je znatiželju.

“Ja sam…” – ne stigavši da izgovorim ime osetio sam hladan i vlažan dodir. Tankim i nežno izvajanim prstima, držeći kocku leda – pripremala me je, trenirala me je, osvojila me je.

Njen sam. Ima me. Tu, pred svima, neka mi otkopča bar jedno dugme na… košulji. Ma, ja ću nju da skinem! Moram! Samo razmišljam i ništa ne radim dok vreme teče. Kocka leda u njenoj ruci klizi sporije od rasta moje temperature. Gorim! Prvo dugme na košulji puca, led se rastopio… Kapi se slivaju do kaiša. Trans! Ne čujem muziku, ne vidim ljude – tu smo samo ona i ja.

Približavam je k sebi, čvrsto hvatam za struk, sklapam oči i polako joj spuštam svoju gornju usnu na njenu donju, grizem je i puštam. Zavodljivo se nasmejala. Hoće još, vidim joj u očima.

Sva je u crnom – crna kratka haljina, mrežaste čarape, pa te seksi štikle! Ne skidam pogled sa nje, ali mislima skidam sve drugo! Iznenada se okreće i mami me jako zategnutom i neizdrživo poželjnom guzom. Poput bika se zalećem s leđa, ljubim je po vratu i grizem gola ramena. Ne želi “šljive”, otima se, ali ne shvata da je kasno. Zarobljena je poput ribe u mreži, koprca se na suvom. Njišemo se, ona vodi. U tom odsečnom trenu nepažnje, hitra kao plaćeni ubica, okreće se i skače mi na ledja. Brzim potezom iskusnog vampira zabada mi očnjake u topli vrat. Osećam kako mi je svaki ud paralisan i ne prepoznajem bol – samo zadovoljstvo. Osećam se kao maslina natopljena endorfinom.

Postao sam još jedna u nizu – žrtva Strasti! Spustila se i odstupila. Razmazala je krv po svojim usnama i zalila vodkom koju je prethodno otela od jednog konobara u prolazu. Kakva žena! Mislim da sam se istopio od požude.

Preturam po džepovima, tražim kondom, bio bih lud da te ne iskoristim! Bio bih lud da te ne…

Ona mi okreće leđa i odlazi?! Šta?! Kuda, kako, zašto?! Krećem za njom i povlačim je za ruku.

“Gde ćeš?”

“U noć!”

“Kada ću te ponovo videti?”

“Hej, ovo je Beograd – videćeš me ponovo taman kad me zaboravis!”

Kao nerešena zagonetka, kao besmrtna uspomena, kao neostvarena želja…

Volim moj Beograd, a ponekad ni sam ne znam zašto.


Marko Radovanac Radojabeogradska skitnica, je u stalnoj potrazi za novom idejom. Glavno oruđe – reč, najbolji prijatelj – emocija. Sve više od navedenog bi zahtevalo cenzuru i obaveznu  psihijatrijsku analizu.