U redu je da se slomiš i raspadneš, da plačeš i očajavaš. U redu je da priznaš sebi da ništa nije u redu, da ti nije dobro i da ti je potrebna pomoć. U redu je da tražiš pomoć, da pričaš o svojim problemima, da smaraš prijatelje tražeći utehu i podršku. Znaš da ćeš od njih čuti da će biti sve u redu, znaš i ti da će nekad ponovo biti sve u redu, ali kada?
Na to pitanje oni ne mogu da ti odgovore, a ne možeš ni sama sebi da daš taj odgovor. Jer ne pružaš sebi vremena za isceljenje. Niko to ne radi onako temeljno kako je potrebno. Najviše što radimo jeste da damo sebi tajm-aut, da dozvolimo da nam sada nije dobro, da predahnemo, da prestanemo da pokušavamo da kontrolišemo stvari i da pokušavamo da se saberemo, da udahnemo duboko, da se malo smirimo. Čim nam se glava malo razbistri, čim malo dođemo do daha, opet nastavljamo da rukovodimo svojim životom, da preuzimamo odgovornost, da donosimo odluke, da kontrolišemo, tražimo, pružamo.
Dozvoljavamo sebi momente slabosti, eventualno periode, ali slaba nam je matematika. Vreme nam ne ide na ruku u tom smislu nikako. Mi bismo da nam bude bolje što pre, ako ne može baš odmah. Za mesec, dva, tri. Ne uzimamo u obzir godine. Ako bi nam neko rekao da će nam biti bolje za pet godina, možda bismo se potpuno obeshrabrili, jer to je mnogo vremena. Ali to nije vreme koje ćemo provesti intenzivno pateći, na dnu svog bola i povređenosti. To je vreme tokom koga će nam postepeno biti bolje, malo po malo.
