Brbljanje uz grmljavinu (1. deo)

Brbljanje uz grmljavinu (1. deo)

Mrzim prvi septembar. Zato što predstavlja početak nečega što stoji kao prezir u meni, ali u životu ne možemo uvek da biramo. Možda ga mrzim zato što, ipak, pretpostavlja kraj, a ne početak. Kako god, gadim ga se iz potaje, onako kurvinski, ispod tamnih naočara, najviše zato što projektuje fotografiju moje neostvarenosti u samoj vremenskoj šemi, bilo po gregorijanskom ili julijanskom čitanju. Jedno sigurno znam, oduvek me je nagonio da ga se sećam kao oduzimanja. I, da… vraća mi se u različitim agregatnim stanjima.

Ponekad je to kovrdžava kosa u prolazu, koja se mrsi na vetru i namerno skriva oči od prolaznika, ili prolaznike od očiju, a ponekad trenutna praznina u pogledima ljubavnika posle seksa, dok čekaju gradski prevoz na prljavim stanicama, i njihovi pobledeli, znojavi prsti koji se nehotice dodiruju, čineći se kao da pokušavaju da povrate malopređašnju bliskost, možda lažnu. Ili je to ovaj popijeni deo u staklenoj flaši? Maločas nazivan vinjakom, a sada je šupljina, providnost koja predstavlja “nju”, a koju sam sam stvorio i činim je sve većom, zajedno sa mutnim očima koje se sudaraju sa nepostojećim u flaši i jedva vidljivim tragovima mojih prstiju na staklu. Može to da bude i zgužvana desetodinarka u džepu retko korišćenih farmerica, ili sredovečna malaksalost na četvrtom spratu…

Da, četvrti sprat, tu smo se upoznali, u stvari, sudarili, pošto nisam gledao kuda idem. Kroz slušalice, Plant mi je brbljao “gonna ramble on… sing my song…”. Osetio sam udarac, zapravo sam bio udarac, skoro bolan, spljošten u brzini. Nije pala, ali ja jesam, prvi put sam video oči u latentnom besu tako blizu. Rekla je da je osetila da sam kratkovid još dok je bila na prvom spratu, po mojim koracima, procedivši kako bi bilo bolje za mene da slušam nešto dobro. Pružio sam joj slušalice. Desnom rukom, pošto sam levom napadao. Nisam bio siguran da je bio osmeh, mislim, način na koji je odreagovala. Zazvonio joj je telefon, jednom, drugi put, odbila je pozive. Počeli smo da brbljamo, zapravo, ona je, o tome kako retko sreće ljude koji slušaju dobar stari rok, naizgled inertne, poluočuvane, a u stvari samo dobro prikrivene. Dobro je što ih retko sreće, jer se oseća jedinstveno kada se to desi, čak omamljujuće…

Omamljujuće, da, da… Želeo sam da izustim kako je potpuno razumem u ovom trenutku, ali plašio sam se da me neće shvatiti i da ću sve da pretvorim u prah. Zato sam i ćutao.

“I, otkud ti u mojoj zgradi?”, upitala me je.

“Nisam znao da je zgrada tvoja”, odglumio sam frajera, neuspešno.

“Ne seri”, pljunula me je psovkom.

“Upravo sam se doselio”, rekoh.

Plašile su me njene oči, a ja sam se retko plašio. Treći put joj je zazvonio mobilni telefon, i sada je odbila poziv, a zatim pritisla off. Rekla je kako hoće da mi poželi dobrodošlicu, ali da nije sama u stanu, da joj se pije kafa i da ima menstruaciju, da mrzi ljude koji Aleksandra Makedonskog smatraju velikim osvajačem kada je bio tiranin. Aristotel, takođe. Rekla je i da voli kada istovremeno liči i na Kejt Blanšet u filmu “Dar” i na Đinu Dejvis u “Telma i Luiz”, ali da je prvo podseća na ono što jeste, a što niko ne vidi, pa se zbog toga često unervozi.

Nisam je najbolje razumeo, ali sve što je govorila imalo je savršeni ritam. Već je stajala veoma blizu i disala u moja usta, držeći i dalje slušalice u ruci. Kako bi krenula ka meni, tako bih se pomerio korak unazad, penjući se uz stepenice, sve do sedmog sprata. Vrata sam otključao na slepo, plašeći se da će mi, ako joj okrenem leđa, zariti zube u vrat i…

U stvari, lažem. Ovo je bila igra, a ja sam ipak bio plen koji je želeo da bude uhvaćen. Nadimao sam se u predelu prepona – zver i kavez – i to je jedino što sada ima neku važnost. U ustima mi se skupljala pljuvačka, mrzeo sam to, imao sam utisak da balavim žene dok ih ljubim. Izvinio sam joj se što je lom, što se nisam do kraja raspakovao.

“Ne smeta, svi smo mi u nekom lomu”, rekla je, slepivši usne na moje. Balavila je pomalo.

“Zovi me Džinks”, prošaputala mi je na uvo pre nego ga je ovlažila.

Bacila je slušalice. Skinuli smo se tu, u hodniku, ili predsoblju – kako hoćete, i posadio sam je na prepune kartonske kutije oblepljene izolir-trakom, poređane jednu na drugu. Naslonila se leđima na stari, rasklimani čiviluk. Sve se treslo sa nama, iako sam je čvrsto pribio uz sebe. Levu ruku držala je na kutiji, ispruženu preko nalepnice na kojoj je pisalo “Rubin”, a desnom me stezala, ili se držala za moje dupe.

“Dlakav si”, zastenjala je kada sam promolio glavu kroz njena vrata.

I to je bilo sve što je izustila. Ulazio sam bezosećajno, osetivši se većim nego ikad. Bolelo me je pomalo. Zarivala je zube u moje rame, bukvalno, kao da ostavlja otisak za protezu. Nisam bio siguran da li joj vidim suze od uzbuđenja, kratkovid sam, znate. Pukao je prvi tanjir u jednoj od kutija, zatim i drugi, bilo me je briga kao da neću morati da jedem sledećih deset dana. Razbijaš koliko si dobar, prošlo mi je kroz glavu. Još malo… malo… grč… grč…


Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.