Još jedna neprospavana noć… Pokušala sam da odspavam pola sata, ali tek što me uhvatio prvi san moja cimerka se brižno nadvila nada mnom, blago me drmnula i prozborila šapatom: “Vreme je”. Pridižem se lagano, čujem škljockanje foto-aparata i blic koji me zaslepio. Prekrivam lice šakom kao da se skrivam od upornog paparaca (a ona to donekle i jeste) i shvatam: tortura počinje. Ispitni rok kuca na vrata.

“Ova ide na profilnu, budiš se iz zimskog sna i shvataš da si prespavala ceo semestar. E pa, sada ćeš to da nadoknadiš”, govori sva euforična.

Odakle joj samo snage, pitam se.

Najradije bih se ponovo vratila u krevet i prespavala još dve godine fakulteta koje su mi ostale, ali ne. Uzimam gutljaj kafe koja se uveliko ohladila, unezvereno gledam po sobi, skupljam ono malo skripti koje su se sačuvale od mog sinoćnjeg cepanja i bacanja istih na sve strane u trenutku ludila. Razumite me, spremala sam ispit za jedno veče, potpuno nerealno, ali u mojoj glavi je izgledalo sasvim moguće. Bar nisam odustala, nisam se predala. Ma idem da izvučem pitanje, ne gubim ništa, a usput da vidim kakvi su mu kriterijumi (za šest, naravno) – standardna misao svakog studenta. Ustajem i počinjem da se oblačim.

slika 112 Čari studentskog života

Ovo će biti duga noć, predosećam

Brate, ovaj traži i fusnote, malo mu knjiga od 500 strana, plus mi postavlja i milion potpitanja uprkos mom izvučenom “nedostatak u teoriji savremenih marksista kod načela svakom po potrebi”. Šta god??? U prevodu sad tek mogu da se slikam. Malo vremena je ostalo za smišljanje pravog izgovora roditeljima zašto sam po ko zna koji put pala ove godine. E neka vam objasne to marksisti pošto ih ja očigledno ne razumem. Možda ćete vi imati više razumevanja za njih.

Otprilike, trebalo bi da zvučim ovako:

“Dragi mama i tata,

Poludela sam. Zamislite samo kretena koji nas dovuče na faks u devet ujutru da bi nam u pet popodne rekao da ne može više da nas propituje. Dasa se umorio. A mi, mi uopšte nemamo osećanja. I mi nismo umorni koji smo spremali taj ispit nedeljama unazad, a njemu je teško da se zavali u stolicu i sluša nas. I to nije sve, na pauzi se nalokao vinjaka, bazdi cela slušaonica od njega, a on još nervozan. I hajde nije to toliko strašno, jer realno držim tu knjigu u malom prstu, ali sad treba da okinem ovaj drugi ispit u petak, jer neću imati vremena da ga spremim. Zato što se on nije na vreme organizovao i zato što čoveku ne ide matematika od ruke pa ne može da izračuna da 500 studenata ne može ispitati za jedan dan, a da ne govorim o starijim generacijama kojih ima mali milion, jer je on strah i trepet na ovom fakultetu. Jedva da pušta desetoro za jedan ispitni rok. Kao jagodica na šlagu ona nadrndana asistentkinja me baš i ne gotivi, a moguće je da se desi da profan uskoro otputuje iz zemlje pa će nas ona ispitivati. Bedak!”

Sve što čujem sa druge strane su samo reči podrške i utehe, tipa “ne nerviraj se”, “nije to vredno tvojih živaca” i slično. Jeste da me grize savest, ali tako je bolje za njih. Sigurna sam.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.

Editors choice