Ma koliko uzdisali, čeznuli, zamišljali i žalili se kako nema ljubavi na vidiku, srodne duše niotkuda, a ni neka pristojna zamena nikako da se pojavi, makar da se poigramo, ljubav ne dolazi zapravo zato što je ne primamo.
Imamo određenu zamisao, čak i kad je to sasvim maglovita ideja, o tome šta je ta ljubav, kako treba da naleti na nas, pokupi nas kao brzi voz, izuje iz cipela, istera iz pameti, lansira u nebesa. Jer ako samo priđe i tiho sedne uz nas, možda uopšte nećemo moći da je prepoznamo. Zato što očekujemo nešto sasvim drugačije.
Nekad smo negde ostali sasvim ubeđeni u to da je ljubav robija, a sloboda nam je važnija od bilo čega. Možda nemamo pojma da tako mislimo. Nego nam se čini da eto, nemamo sreće i nikako da održimo neku vezu, iako su sve imale samoodrživi potencijal, na kraju su postale nekako nepodnošljive i laknulo nam je kad su prestale. Kad smo se malo odmorili od suštinske sputanosti koju u nama izaziva ljubavno povezivanje, došao je sledeći, pa je isto tako i prošao, posle nekog vremena, koje je sasvim ličilo na ozbiljnu vezu i stvarnu ljubav.
Uporno zaboravljamo da su osećanja najmanji deo ljubavi i držimo se njih, jer ona su obnovljiva. Glatko prelaze s predmeta na predmet, ne zadržavajući se predugo, ne predajući se potpuno. I uporno ne vidimo sebe. Vidimo samo krajnji rezultat, još jednu promašenu vezu i još jednu neostvarenu zamisao o ljubavi, kako opet izmiče.
