U zavisnosti od toga da li ste vi onaj koji odlazi, ili onaj koji ispraća, rastanak vam pada teško ili teže. Nema lakih rastanaka. Onaj ko odlazi u euforičnom raspoloženju, jer odlazi u nepoznato, ne zna šta da očekuje, a očekuje sve najbolje, nervozan je, uplašen, sluđen i nema vremena da bude tužan zbog rastanka – njega tuga stigne tek posle, kad se sabere i organizuje sebi život tamo gde je otišao. Onaj ko odlazi na odmor, negde gde treba da provede petnaestak dana i lepo se provede, a ispraćaju ga oni što ostaju i žele mu srećan put, spada u grupu najmanje opterećenih rastankom, ali nije obavezno. On je možda zbunjen što nije presrećan što napušta rutinu makar na kratko, nego zabrinut kako će bez njega ovi što ostaju i da li će biti sve u redu dok se ne vrati. Oni koji ispraćaju, uvek se isto osećaju. Stoje i mašu, ili samo stoje i gledaju, šaka skupljenih u pesnice, ruku čvrsto stisnutih ispod grudi, kao da pridržavaju sami sebe, kao da im je hladno i da nema šanse da će im i za trenutak biti toplo, dok se ispraćeni ne vrate. A ako se ne vrate?
Kad neko koga volite ide na dalek put, uvek se pitate da li ćete ga ponovo videti. Dobro, tehnika je čudo, možemo da se gledamo preko Skajpa, ali zapravo, pitamo se da li ćemo ga ikada ponovo gledati pored sebe, u nekoj običnoj situaciji, na nekom od sledećih rođendana, na fotelji u svojoj dnevnoj sobi, na svim onim mestima na koja smo obično išli zajedno. Možda mrzimo patetiku, jednako kao što mrzimo rastanke, pa uspešno kuliramo, ili izbegavamo da se zvanično opraštamo i ispraćamo, ubeđujući sebe da je sve to obično i normalno, da nemamo šta da dramimo i da svako treba da bude tamo gde mu je dobro i da smo srećni zbog onog ko ide da se suoči sa novim izazovima, a ne tužni.
