Uđem u prodavnicu da kupim tuš… Uzgred, znate li koliko je žena potrebno da zameni crevo i ručicu tuša – dovoljne su dve, uz sasvim nepodesan alat. Jedna da pronađe čudovišna klešta od pet kila, druga da joj pomogne da ih drži. Dakle, u prodavnici dve žene, obe za prodajnim pultom, u toku je konstruktivan razgovor o cakama, fazonima i malim tajnama velikih majstora farbanja jaja. Jedna je prodavačica, a druga je očito svratila da malo proćaska, preduskršnje adekvatno. Prodavačica me uslužuje – znači sluša moja pitanja, odgovara, ustaje i dodaje mi robu i usput mi skreće pažnju na jeftinije i skuplje, dok u pauzama mojih novih pitanja odgovara drugarici. Transkript šizofreničnog razgovora ide otprilike ovako:
“Mislila sam možda i lukovinu/ Imamo samo ova creva i to su jeftinija/ Ja uvek koristim lukovinu/ Domaći proizvođač, to su sasvim dobra creva/ Ma znam, nego htela sam neku caku da pokupim od tebe/ A treba mi i tuš, mislim, ono što se drži/ Ručica za tuš/ Nisam mislila da ih šaram voskom ove godine, ne mogu/ Ručicu imam samo ovu skuplju/ Imam neke švajcarske boje od prošle godine/ Najbolje su ti za tekstil, to je moja baba uvek koristila/ Kineska proizvodnja, vidite, ali malo kvalitetnija, zato je i skuplje/ Dobro dajte mi i crevo i ručicu, je l’ se to sve uklapa, je l’ pasuje?/ Ne brinite ništa, sve se uklapa, evo odmah ću da vam namontiram”
