Ljudi oduvek upoređuju ljubav i rat – kažu da nema pravila ni u jednom ni u drugom i primenjuju koncept borbe i predaje, poraza i pobede. Nešto tu nije istinito, jer ne radi kako treba. Niti možemo da pobedimo u borbi za ljubav – jer koga smo ili šta pobedili i koji su plodovi te pobede? Ako smo zapravo pobedili partnerovu neodlučnost i izveli stvari onako kako smo mi hteli i zamislili, hoće li nas partnerov poraz nagraditi? Ili će partner ostati jedna poražena osoba, koja će nas sve više mrzeti zbog svog poraza – zbog sopstvene nemogućnosti da nam se suprotstavi i zbog toga što ne zna šta hoće. Hoće li nam pružati ljubav ili će nastaviti da se brani, razvijajući suptilne i lukave odbrambene sisteme, koji će nam zagorčati život? Teško je boriti se za ljubav, ako je partner taj koga treba da pobedimo.
Međutim, ako se borimo za vezu, za šansu da pokušamo ponovo, da se potrudimo da se bolje razumemo, da više uvažavamo i manje napadamo međusobne slabosti, da pronađemo zajedničke interese i ciljeve, da se oporavimo i zacelimo tamo gde smo jedno drugo povredili, onda vredi pokušati. Tada koncept borbe nije u porazu i pobedi, nego u istrajnosti, u nastojanju da sačuvamo ono što je dobro i popravimo ono što je loše. To je teško i ljudi često odustaju. Da bi olakšali sebi odustajanje, često kažemo “ako treba da budemo zajedno, bićemo” prebacivši na pleća sudbine deo svog tereta.
