Da li nas književnost vaspitava?

Da li nas književnost vaspitava?

Horacijevo shvatanje književnosti i umetnosti uopšte, poznato nam je po njegovoj krilatici “dulce et utile” (doslovno: slatko i korisno), gde je jasno ilustrovao šta kasna antika misli o ulozi umetnosti. U jednom trenutku postojalo je sasvim uobičajeno mišljenje da književno delo treba i da nas zabavi i da nas nečemu nauči. U modernom vremenu i u modernom shvatanju književnog dela takvih tumačenja nema, a oni koji najglasnije govore o (ne)postojanju svrhe umetnosti obično se zalažu za jednu od dve krajnosti: esteticizam l’art pour l’art (umetnost radi same umetnosti), ili radikalni utilitarizam i didaktičnost.

Dvadeseti vek poznaje politički angažovanu umetnost (najbolji primer je možda poezija Marinetija i drugih futurista: Kami, Sartr i drugi), koja ima za cilj da nas pridobije za određenu doktrinu. Dela te vrste uglavnom nemaju veliku umetničku vrednost, a ideološki angažovana književnost zamire sa nestankom totalitarnih sistema 20. veka. Ipak, najčitanija dela na svetu imaju tu neku “angažovanu” komponentu. Ovog meseca u nemačkoj štampi osvanula je vest da se štampaju priče za decu sa raznim motivima koji su dosta bizarni za dečije poimanje sveta i književnosti uopšte. Naime, radi se o jednoj priči “Traži se princeza…” u kojoj se jedan princ umesto u princezu, zaljubljuje u njenog brata.

Nemačka novinarka Frankfurter algemajne cajtunga Lidija Harder, to objašnjava: “…jer, princ bi da se oženi. Ali nijedna mu se ne sviđa. Ni ona iz Teksasa, ni ona sa Grenlanda, ni ona iz Indije. Zatim su ga upoznali sa princezom Libegunde, i princ se zaljubio, ali u njenog brata Herliha! Organizovana je raskošna svadba, posle koje su kralj i kralj zajedno vladali zemljom”.

Reč je o priči za decu od četiri godine pa naviše, koja je sa drugim knjigama postala deo obrazovnog kompleta, bolje rečeno, koferčeta, koje će od jeseni biti u upotrebi u osnovnim školama u Berlinu. Možda i nekim drugim gradovima i saveznim republikama. Autorka donosi citat iz jedne od slikovnica u tom kompletu: “Pre mnogo, mnogo vremena, većina porodica je u knjigama izgledala ovako: tata, mama, mali dečak, mala devojčica… Pre mnogo, mnogo vremena?”.

Stvar postaje jasnija kada se ima u vidu da je pomenuti kofer deo inicijative “samoodređenje i prihvatanje seksualne raznovrsnosti”. Ta inicijativa doneta je u berlinskom Senatu 2009. godine uz jednoglasnu podršku svih poslaničkih klubova, u cilju suzbijanja diskriminacije. Razumem, stepenom prava bilo kakvih manjina meri se stepen demokratičnosti jednog društva, ali da li to mora da ide dovde? Ako uzmemo u obzir da deca ispod sedam godina nisu baš jasno svesna svih različitosti, pa ni seksualnih, a da im stariji o tome ne govore mnogo, da li ta dečica treba da uče o tome iz ovakvih knjižica?

Iako je literatura puna ovakvih motiva, ponekad i veoma eksplicitnih, a nekada nailazimo i na veoma latentne motive, mislim da deca ne treba to da čitaju. Literatura, ma kakva ona bila, mnogo utiče na razvoj svakog čoveka, na njegovo poimanje i samog sebe i sveta. Deca treba da upoznaju i taj drugi svet, ali vremenom.

Kada sam naučio da čitam, ni ja nisam znao šta tačno da čitam, a kako sam imao veliku kućnu biblioteku, čitao sam sve što sam u njoj nalazio. Ponekad sam išao redom, knjigu po knjigu, od korice do korice. Tako sam, iako naravno nisam mnogo toga razumeo u to vreme, čitao Hemingvejeve kratke romane, a knjigu “Nož” Vuka Draškovića pročitao sam još u osnovnoj školi i sećam se da nisam par puta mogao da zaspim posle nekoliko iščitanih poglavlja.

Mislim da je sada, možda, vreme za takvu literaturu.

U današnjem sistemu vrednosti, gde za mnoge ne postoji ni bog, ni crkva, ni idol, ni država, ni ideologija, knjige ostaju kao svedočanstvo o jednom vremenu, o tome kako se u to vreme živelo i kako se razmišljalo. Živo me zanima kako će izgledati tumačenje knjiga koje nastaju u ovom trenutku za nekih 50 godina.

Znam, i posle mene, doći će neko i umesto ovakvog tumačena uticaja literature na decu, napisati da sam bio budala i da je literatura kao takva sasvim odvojena od života i sistema.

Za mene nije. I nikada neće biti. Za mene ona je deo vaspitanja.


Velimir Mladenović je student francuskog jezika i književnosti. Između ostalih listova piše i za b92.net. Zanima ga učenje stranih jezika, istorija, književnost… Voli da putuje i uglavnom je na putu.