Da li ste za trač partiju?

Da li ste za trač partiju?

tumblr l9yt1scKLl1qe7r54o1 500 Da li ste za trač partiju?

Žene su složena bića; i kada ćute, one govore.

Čak i razmišljaju glasno.

Zato i ogovaraju?

Na taj način čine ogovarano lice manje vrednim u svojim i tuđim očima, a posledično, one postaju uzvišenije, lepše, važnije, poštenije, moralnije. Ogovaranjem jednostavno hrane svoju gordost i atakuju na one koji je ugrožavaju.
Ma koliko mi takvo ponašanje delovalo nenormalno, ne mogu da ne primetim da je jako zastupljeno svuda oko nas, osećajući svakodnevno tuđe reči na sopstvenoj koži.
Kod muškaraca očaj pokreće ljubomora, a kod žena je to teži oblik zvani zavist.
Ljudi kojima život ne daje šanse su jadni i uskraćeni, i zaista treba saosećati sa njima i žaliti ih. Ali oni koji ih imaju, a ne iskoriste ih, su jednostavno beznačajni i bezvredni. Ne vide, ili nemaju ni jednu šansu za sebe, zbog sebe. Osim, naravno, u ogovaranju drugih. Zastrašujuće je kada shvatimo da to jedino i znaju. Da ogovaraju!
To što ogovaraju mene još i mogu da razumem, ali to što se ogovaraju međusobno, potpuno mi je neshvatljiv deo.
Ili ne treba da bude?
Kao ni ja pred njima, kao neiscrpna tema i inspiracija u kojoj su konačno našle sve. Dosadne malograđanke koje se samo prenemažu i ogovaraju.
U tom ne – društvu svakodnevno sam definitivno hrabra i sama.
Slobodna i svoja.
Ne mogu da im kažem da ogovaranje nije sport, pa da se bave njime, jer nijedna nije sportski tip. Uglavnom, sve manje ili više, nesrećno građene žene. Mentalno i fizički.
Maštaju život, na jedinom mogućem proputovanju, između kupatila i kuhinje. I kako izgleda i zaista otputovati negde izvan svoja četiri zida? U koja su zaboravile kada su ušle i zašto? Ispod peškira i posteljine, negde u ormaru zaturile su odavno, želje ili venčani list, kao polise životnog osiguranja od nove nepogode zvane “ pusti snovi“. Treba im konačno muž da bi videle bar jednom egzotični beli pesak i tirkizno more, haljinu od prave svile i cipele sa potpisom.
I sve je to izostalo!
Žrtve sopstvenih prečica do lepšeg života koje su ih odvele samo do programa za lečenje depresije.
A taj program je prosto i jednostavno ogovaranje.
Tako se sistematično bave tuđim životima, i naravno, i mojim likom i delom, da sam potpuno ubeđena da me poznaju bolje od mojih najskrivenijih misli.
Njihove priče o meni, koje dopiru i do mene, su toliko naučno fantastične, da se uvek iznova i danima gledam u ogledalu, očekujući da konačno i ja vidim tu novu sebe.
Ista ja.
A nisam ja.
Čak ni ne ličim na mene.
Mojih mentalnih sposobnosti u tim njihovim pričama, nema ni u tragovima, a moj moral je ispod svih granica.
Nečuveno.
Gledaju me svakodnevno i vide mene i moj život jasno.
Za sebe i svoje živote su potpuno slepe.
Sve dobro obavešteni izvori.
Samo bi budale nagađale o životu jedne žene.
Pritajene…
Sami možemo da odlučimo šta ćemo da radimo sa vremenom koje nam je dato.
Imam njima nerazumljivu gracioznost i nepristupačnost.
I želju da viknem:
Leave Me Alone!“
Možda sam samo umorna od neispunjenih obećanja i saplitanja o isti kamen.
Leave Me Alone!“
Moj život je moj izbor.
Sa punim pravom.
Odluke su čudna stvar. Morate živeti sa njima. Divno je biti u godinama kada ne moraš da nagađaš. Kada sve odluke, čak i greške, deluju dobro.
Kao smirenost.
Ali, nema teorije da uživam u trenucima sopstvenog života.
Uvek neko sebi da za pravo da nešto kaže, doda, oduzme, dobaci…
Ljudi koji sami postavljaju pitanja i odgovaraju na ista.
Komentarišu i zaključuju.
Predlažu i preporučuju.
I naravno, sve najbolje znaju.
I uvek su tu, svuda i stalno oko nas!
Sretnemo se, izljubimo vazduh, i:
“ Kad će kafica, pitam sam se u sebi?“
U Srbiji definitivno sve počinje i završava ispijanjem kafe.
To je život, popiti kafu na trač partiji.
Pričam sa njima uvek i obavezno kao navijena, neobavezne, životne stvari, da ne bih rekla ono što zaista mislim i znam.
Brbljanje mog prikrivanja i njihovog razotkrivanja.
“ Obavestite me molim vas, o mojoj neobaveštenosti o meni, svima, svemu…“
Kada počnete da govorite o sebi u drugom licu, to je još jedan od sigurnih načina da pobegnete od straha. Od onoga što možete da čujete.
Sa rečima se savršeno snalazim i sve je uvek i brzo jasno.
Meni?! Ili jedino ne meni.
“ One sve znaju o meni!“
“ I one me poznaju bolje od mene.“
Imam definitivno više biografa od Džeki Kenedi, svojevremeno.
Što je sasvim u redu.
Kada je mogla Džeki, zašto ne bih mogla i ja?!
To što sam jednom kupila isti model cipela u svim bojama, poput nje, mi se definitivno vratilo u životu.
I to je jedino što mi se vratilo kao loše.
Kao bezbroj kanala informative, dokumentarni sadržaji, muzičke poruke, holuvudske i dramske scene.
Žive emisije, prodaje i reklame.
Te hrpe nesreće su raspoređene svuda okolo.
Ekrani na sve strane.
Menjam kanal, daljinskim naravno, ne očekujete valjda da ću da im pružim ruku.
U živom prenosu čuje se toliko vulgarnosti i prljavih uvreda, da ni papir ne bi otrpeo tu dozu primitivizma učesnika, od kojih neki hodaju kroz život kao da nose oreol.
Misli bez!
Razmišljanja bez!
Samo preplitanje niskih udaraca.


Vesna Mitić radi samo ono što želi i nosi samo ono što joj se slaže sa karakterom. Fer igrač! Kapriciozna, sujetna, hirovita, impulsivna i razmažena. Seća se kako je propao rock & roll, iako Džeger još uvek peva, a ona više ne broji godine od kada je počela da piše. Sve što je do juče bila, više nije, sve što je želela,
više ne želi, sve što je do juče volela – voli, ali nekako iza sebe i sa visine.

Komentari