“Gde si, šta ima novo sa N?”

“Nema ništa, postao je pasivan, pričaću ti kad se vidimo.”

Ne ide to preko poruka. Želim objašnjenje reči ”pasivan” što pre.

Nekoliko dana nakon toga izašle smo na kafu. Dok je pričala, doživljavala sam šokove “napad-je-najbolja-odbrana” izjavama ovog očigledno uplašenog muškarca. Kakav ženski kliše, pomislićete. U pravu ste. Srećom, u našem društvu za kukanje i analiziranje nema mesta. Kada smo utvrdile koliko je sati i šta joj je činiti, tema je poprimila neočekivani obrt.

Eh, da sam muško – postao je novi trend topic večeri. Kada smo na kratko ušle u njegov mozak i shvatile da dečko ima ozbiljan i nepotreban strah od vezivanja, desila se druga vrsta vezivanja – moja, za moj novi muški ego. Kako nigde nisam žurila, rešila sam da ostanem u svom novom muškom mozgu i iskoristim pogodnosti koje on pruža.

Čini se da sam imala problem da stvorim sliku sebe kao muškarca, ali moje drugarice nisu. Jednoglasno su mi rekle da bih bila onaj narcisoidni lik sa šmekerskim stavom kog devojke jure, a on se ne da. ”Slamač srca” – not in a good way. Jednostavnije: mačo kukavica (dosta kontradiktoran opis, ali veoma zastupljen u muškom svetu). Zvaćemo me Tarek.

“Vi to ozbiljno mislite?” – upitah s nevericom, verujući da se ovde malo kritikuje i moja ženska strana. Ali ženska JA je daleko od ovog opisa. Zato je moja sveža muška sujeta povređena ovim viđenjem. ”I know how to treat a lady“ – rekoh sa izrazitim britanskim naglaskom. A u sebi nastavim: “Ili bih bar želela da znam…”

Isprovocirana opisom Tareka, najednom mi prolaze neke čudne slike kroz glavu.

Tarek se zaljubio. Konačno je našao nekoga sa kim može da bude svoj. Iako oseća neopisivu želju da se pohvali drugarima, još uvek to ne čini jer zna da će se ona opasno naljutiti i otići. Uvek mu je bilo fascinatno kako se u ovom gradu sve brzo sazna. Želi da ovog puta bude drugačije. Kada posle utakmice ponestane tema za razgovor, Tarek podleže pritisku i priča sve. I ono što ne želi i ne treba. Ali to su mu ipak najbolji drugovi.

Kao da nikada nije razmišljao o tome, čudi ga što se toliko ljuti. Visina ega je prevazilazila krivicu koju je duboko u sebi osećao. Da bi skrenuo pažnju sa pravog problema, radi ono što najbolje ume. Udaljava se od nje i glumi hladnoću. Nekako mu je uvek uspevalo da privuče devojku stavom da mu nije stalo…

Ovo nije ogledalo moje ženske strane. Ovo je nešto što sam mrzela kod muškaraca u stvarnom životu, a opet me je na neki mazohistički način privlačilo. Ovo je njihovo ogledalo, ne moje. Da sam muško mogla bih da budem prijatelj sa većinom muškaraca koji su mi kroz život prolazili. Tarek je skot, ne sviđa mi se!

Stiže mi poruka koja prekida moje maštarije. Mama. Odgovaram joj tekstom punim zahvalnosti što je me je rodila kao žensko (kao da je birala). Drago mi je što nisam muško. Teško mi je u muškom mozgu pet minuta, a kamoli ceo život. Ali šta bih ja znala uopšte? Da se osećam kao žensko u muškoj koži, verovatno bih našla adekvatan način da izrazim svoju seksualnost. Da sam onaj pravi mačo muškarac, ko zna, možda bih bila neki primitivni Balkanac ili oficir s ružom. Međutim, jedno sigurno znam: da sam muško, ovaj tekst smatrala bih još jednom nepotrebnom ženskom škrabotinom.


Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”

Editors choice