Jednostavno je, ako smo dame. Tojest, koliko smo dame, toliko smo u prednosti.
Jer, dame imaju sposobnost da izdejstvuju prednosti, samim svojim damskim integritetom.
Možda se čini da živimo u toliko seljačkoj, agresivnoj i netolerantnoj sredini, da će ona prosto apsorbovati svaku damštinu, kao i sve ostalo, uostalom. Ali takva sredina je vrlo osetljiva na dame. Nagonski prepoznajemo ono tanano i gospodsko kao apsolutni autoritet, koji se ne preispituje i kome se udovoljava, jer su njegovi zahtevi razumni i neopterećujući, a njegovo zadovoljstvo našim uslugama najveća je pohvala i plata.
Ali dama mora biti prava.
Prepoznaćete je po nenametljivoj ljubaznosti, spokojnoj vedrini, manirima, oblačenju i ophođenju koje svakog u njenoj blizini podstiče da pokuša da bude dostojan njene pažnje i pohvale.
Onaj neuhvatljivi šmek plave krvi nekako obeležava celo njeno biće.
Ona zrači prijatnošću. Upadljiva je, ali pažnju prihvata sa osmehom, nije snishodljiva i uobražena i nikog ne ignoriše.
Uvek je doterana, ali ne i napirlitana. Ako nosi šešir, bisere i rukavice, to na njoj deluje savršeno adekvatno u bilo kojoj prilici.
Ona širi oko sebe diskretan miris, zajedno sa onim neuhvatljivim zračenjem. Kreće se među ljudima i poznaje ih, kao što i oni poznaju nju. Ona će imati interni dogovor sa taksistom, koji će udesiti da joj uvek bude na usluzi. Prodavci i prodavačice, svima je omiljena mušterija. Uvek je upozore kad je nešto što želi da kupi sumnjivog kvaliteta, sačuvaju joj ono što znaju da će joj biti potrebno, kad joj je torba preteška, ponesu joj do taksija, uopšte, čine joj sitne usluge u okvirima svojih mogućnosti, a ona je veoma zahvalna. I uvek ima vremena da sa njima porazgovara, raspita se o porodičnoj situaciji, saosećajno sasluša šta joj je povereno, pa i kad nema nikakav mudar savet, nekako deluje kao da pruža podršku i razumevanje.
Kad komšinica pravi kolače, uvek joj s ponosom donese nekoliko na najlepšoj tacni koju ima, a posle sasluša istančane pohvale (i kako uvek tačno zna koji sam začin dodala i da je prošli put bilo malo više kakaoa, ma samo prava dama ima tako osetljivo nepce), komšija se uvek sam ponudi da joj ošiša travu i potkreše žbunje, oni prekoputa je uvek pitaju da li želi da plate i njene račune, kad već sutra idu u poštu, a ona uvek sa zahvalnošću prihvata tu malu uslugu (samo ako vam nije teško, stvarno ste ljubazni, meni to toliko znači), a oni je uvere da im uopšte nije teško i da su zadovoljni što mogu da joj učine makar takvu sitnicu. Komšijska deca uvek rado otrče do prodavnice da je poslušaju, a ona im napuni džepove onim bombonama, koje nigde nisu videli i ko zna odakle ih nabavlja.
Ona je poštovana i cenjena, pa iako živi usred opšte pažnje, uspeva da svoju privatnost diskretno zaštiti i niko ne zna kako se ona oseća, o čemu mašta, šta je ispunjava, šta je izgubila, koga voli i šta je ljuti.
Opšteprihvaćeno je da je ona prava dama, odmerena, mudra, puna razumevanja, dostojna svakog poštovanja.
Naravno da je takva osoba srećna i zadovoljna, pa svi je vole!
Kad je žena dama, tako stoje stvari. Ona se nikome ne žali, uvek je osmehnuta i saosećajna, topla i pristupačna, a i one koji pokušaju da joj se nametnu, ume da obeshrabri, a da ih ne uvredi.
Talenat je i veština biti dama, kao što je i nasleđe i vaspitanje.
A u svojoj zaštićenoj privatnosti, dama može da ima slabosti i mane, koje niko ne vidi i koje nikog ne zanimaju.
Što je možda i najveća prednost damske etikete.
