Nagazila sam na taj koncept pre dosta godina i odmah sam ga primila k srcu, iako sam bila prilično mlada. A srela sam ga u stripu – junakinja SF priče bira čarobno mesto za venčanje i na pitanje da li možda patetično ne preteruje, odgovara nešto kao “želim da u mom sećanju taj trenutak blista kao plamteći dijamant”.
Svest o krhkosti trenutka čini sadašnjost bezvremenom, a bezvremenost ostavlja svoj zapis u večnosti.
Tako prolaznost daje trenutku najveći intenzitet i neprocenjivost.
Tako ljubav oplemenjuje ljudskost, iz jednog momenta, kroz vekove i živote u oba smera – ka prošlosti i budućnosti.
Tako navodnjavamo izvor svesti za sva vremena i svu moguću ljudskost.
Jer na svakom kraju, jedino se ljubav računa.
Oh, eno mojih dijamanata!
Koliko si voleo, toliko si živeo.
Koliko si živ, toliko blistaš.
Deo moje svetlosti u plamenu večnosti, to je ono što me čini čovekom.
Ljubav je kao ispiranje zlata. Prosejavaš pesak naklonosti, očekivanja, strasti, kapaciteta za davanje, sebičnosti, strahova, ograda i prepreka, razočaranja, nadanja, povreda, besa, gubitka, dok ne ostane grumenčić zlata totalnog prihvatanja i sjedinjenja u svetlosti sa drugim bićem.
Ta zrnca suštine žive i blistaju u svakom odnosu u kome ste se nekome posvetili, upoznali ga, podržavali ga i razumeli, u svakom davanju pažnje, u svakoj telesnoj ljubavi kojoj ste se predali ne zbog gladi, nego zbog toga što je taj neko poseban za vas. Nagrada za strpljivog ispirača zlata nije vreća zlata, nego plamteći dijamant u sećanju, blistavi osmeh zagledanosti u sopstveni život, osećanje da je uradio dobar posao, na korist i utehu svakom ko ume da gleda u zvezde i da se smeje.
Čovek je dužan da voli i da svoje iskustvo ugrađuje u kolektivnu svest. Lično zadovoljstvo se kad-tad svede na živo i dragoceno sećanje, a vrednost proživljene sadašnjosti ostaje kao zapis u svetlosti, zapis u genima, putokaz u ljudskosti.
Sve moje lično i intimno, samo je refleksija beskrajnog proživljavanja. U prostoru i vremenu, neko je već mislio moje misli, neko je već voleo mojim srcem, neko je već sto puta prevazišao sve moje strahove, sto puta umro zbog ljubavi i sto puta oživeo.
Neko je već ugradio sve svoje plamteće dijamante u putokaze na mom nebu.
Neko me već sto puta zadužio da nastavim.
I zato i samo zato, smrtni čovek, krhka kristalna čaša puna svetlosti, ima prava da kaže, misli i oseća zauvek, dok veličanstveni zvuk slamanja kristalnih iskri u prah zamire u telu i odzvanja u svemiru.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
