Ne znam ima li to veze sa preteranim smehom pred spavanje, obilnim krkanlukom uveče ili mi je prosto takav bioritam, ali ovaj dan upravo preti da se pretvori u istoriju najgorih dana ikada. Kada, ipak, uspem da iskuliram i pogledam šta mi se sve desilo, zasad, shvatam da to i nije tako strašno i nikad viđeno, ali ovo je bilo ono jutro kad prosto ustaneš na levu nogu, sve ti smeta, samo bi da ujedaš i na kraju se zapitaš zašto si uopšte i napuštao toplinu i udobnost svog kreveta.
Dakle, samo sam se probudila i – ništa. Nisam osetila neku radost, kao i uvek; nisam pohitala ka telefonu da dečku pošaljem poruku: “Dobro jutro”, sa hiljadu poljubaca i srca. Štaviše, nadrkala sam se što on meni nije poslao takvu poruku. Zanemarićemo to što je bilo sedam ujutru i što i on jadan ima dušu… Ko je meni kriv što se dižem rano zbog fakulteta.
Sklonila sam ćebe sa očiju i pogledala napolje. Divota, opet je*ena kiša i minus 200 stepeni! Šta sad da obučem? Ništa mi se ne oblači… Hmmm, mrzi me da ustajem… A da, ipak, odložim alarm za pet minuta? Deset? A da ne odem na predavanje? Mmm, neee. Moram. Trebalo bi. A možda, ipak… Diži se, bre, bitango!
Moja cimerka mirno spava i odjednom počinjem da je mrzim i zamišljam scenu lupanja i tumbanja po sobi, samo da bih je probudila. Naslađujem se. Bože, zloća sam! Naravno, ništa od toga, već na prstima odlazim do ormara i nasumično izvlačim nešto od odeće. Još više mrzim cimerku što ona odmara, a ja ne. Vrata kupatila škripe dok ih otvaram i ulazim u, čini mi se, iglo. Toliko je je*eno hladno! Na brzinu završavam poslove, žurim, kasnim. Nemam običaj da kasnim, ali, hej, danas je najgori dan, sve što mi najmanje treba će se desiti! Bez pardona.
Trčeći silazim sa šestog sprata, klizam se na stepenicama, uvrćem nogu, psujem, na drugom shvatam da sam zaboravila fasciklu sa radovima za fakultet, trčim nazad gore da je pokupim. Ako danas to ne predam, cenim, odrubiće mi glavu… Najmanje.
Ma jok, nisam se iznervirala!
Uspevam da na kraju ponesem sve što mi treba, izlećem iz doma i umalo se ne sapletem preko tetkica koje su baš sad našle da čiste slivnik ili šta god da je ono ispred vrata. Sad one psuju, a ja se pitam šta će još da me izvede iz takta danas! No, bolje da i nisam pitala jer, pokušavajući da otvorim kišobran, ispuštam fasciklu iz ruku pravo na mokru stazu. Besnim, pizdim, srećom stradali su raniji radovi, nadam se da mi više neće trebati. Oni što ih sada nosim su, zasad, čitavi.
Trčim ka stanici izbezumljena, sad više ni ne mogu da stignem na vreme. Ništa, ući ću na predavanje kad bude bila pauza… Za šta li sam onda žurila ovoliko… Nailazi bus, ja na nekih pet metara od stanice, ubrzam da ga stignem, kad on ‘ladno otvori i zatvori vrata u istoj sekundi i nonšalantno me iskulira i ode. Plus, moram napomenuti da me je, uz to, propisno zalio štrokavom barom kroz koju je projurio kao da mu se neko unutra porađa! Mislim da je u tom trenutku moja faca bila crvena od besa, poput nekog lepog, zrelog paradajza, dok su se kiša i ona blatnjava bara slivale po meni. Sa žaljenjem sam pogledala na dole, u nove, bele starke. Treba li da kažem da više nisu bile bele?
Sada sam na faksu. Plašim se da napustim amfiteatar, jer kako je počelo, ko zna kako će se završiti. Izraz lica sa stisnutim zubima govori: “Ne prilazi, ujedam.” Koleginica me pita šta mi je, što sam smorena. Šta da joj kažem?! Nisam smorena; besna sam, nervozna i jedva čekam da se, nadam se živa i čitava, vratim u dom, zavučem u krevet i pokrijem preko glave. Nema još ni podne, a ja proklinjem što sam se uopšte i budila! Lepo sam znala da će ovaj dan biti jedan od onih kada ne bi trebalo da napuštaš krevet. Instinkt me nikad ne prevari!
Izvori fotografija: karike.com, inthearmsoftruelove.tumblr.com
Ivana Tomić – za sada je još uvek novinarka u pokušaju, ali bi volela da jednog dana ima uspešnu karijeru. Od kada je postala tetka šali se da je postala i mudrija. Voli da provodi vreme sa svojom porodicom i kućnim ljubimcima, obožava “Mrak” film, višnje i Džonija Depa, a posebno uživa da “šeta” po živcima svojoj najboljoj drugarici Nedi.
