Devolucija ženskog tela

Devolucija ženskog tela

Kada se devedesetih godina pojavila Kejt Mos (Kate Moss), većina je videla samo neuhranjenu, bledu senku supermodela koje su tada vladale ne samo pistama, već i trač kolumnama, naslovnim stranama, muzičkim spotovima, a neke su se okrenule i filmu, muzici, pisanju knjiga… Sada kada gledam slike mlađane Kejt, ne izgleda mi mršavo. Čak naprotiv, izgleda potpuno normalno. Kako i zašto je promenjena percepcija o savršenom ženskom telu? I kako su se stvari promenile tom brzinom? Ma koliko neko ne obraćao pažnju na modne magazine i tvrdio kako ga moda nimalo ne zanima, ipak je toliko prisutna da ne može od nje da se pobegne. Dovoljno je da posedujete TV. Mozda ni toliko. Ovde pominjem modu u komercijalnom smislu, ne umetničkom, mada kako godine prolaze, moda prestaje da ima veze sa umetnošću i postaje najprofitabilnija industrija.

Prvo su neki tamo jako važni dizajneri smislili da neće da prave farmerke veće od broja 30. Pa umesto da postoje farmerke od brojeva 26 pa nadalje, rešili su da prave neke brojeve 24 i 25. Onda brojke počinju da opadaju, pa prosečno žensko telo koje je u američkim veličinama oko 10, postaje 4. Ali i to je previše, dođosmo do broja 2. I onda se pojavljuje 0. Nula nije broj. Ali recite to dizajnerima, jer 0 nije dovoljna. Nastaju dve nule i tri nule i anoreksija postade trend među devojčicama koje obožavaju sve što se pojavi na MTV-ju ili u magazinima poput “Teen Vogue”-a. Danas, na ulicama Beograda je nemoguće ne primetiti čitave horde devojaka različitih godina, od tinejdžerki, pa do onih u ranim četrdesetim, koje ponosno hodaju u svojim štiklama od metar, a najdeblje na njima su stopala. To, naravno, nije ništa čudno jer prolaze svaki dan pored bilborda na kom još mršavija devojka od 22 godinice reklamira kremu protiv bora, pa još toliko unakažena u Photoshop-u da ni sama nije sigurna da je zaista to ona. Postali smo opsednuti mladošću i kilažom. Manje kalorija, više botoksa, manje slatkiša, više veštackh vitamina, manje odmaranja, više trčanja po spravama sa praznim stomacima. Što bi sve bilo lako rešiti da i muškarci ne doživljavaju savršenu ženu kao onu sa naslovnih strana modnih magazina. A sredina više ni ne postoji, mada se i ne kaže džabe “zlatna sredina”. Makar ja ne znam za nju, jer je devojka ili zgodna ili debela. Debela je svaka ona na kojoj se vidi da zna čemu služi frižider. Idealna podseća na preživele žene iz Aušvica. Ne, to nije preterivanje, niti bilo kakvo skrnavljenje žene, to je surova istina, koju nisam izmislila ja, jer da se ja pitam zabranila bih i veštačke vitamine, i veštačke grudi pa i veštačke trepavice. I naravno Photoshop.

Uopšte ne želim da se bavim problemom anoreksije niti da naglašavam da nejedenje stari kožu. U to se gotovo svaka devojka već sama uverila. Ono što me fascinira je to da je devojka ili žena sa visokim obrazovanjem, dobrim poslom, prijatnog izgleda spremna da ode na plastičnu operaciju pred koju potpisuje listu najjezivijih mogućih scenarija, od kojih se isuviše često makar jedan ostvari. Ista ta devojka/žena je spremna da izdvoji finu količinu novca za trajno ispravljanje kose, a svima je poznato da je taj zahtev kancerogen. Ovim ne promovišem izgled “ma boli me uvo za sve”, ali treba naći tu sredinu. Raditi na sebi, ali ne ići protiv prirode, jer priroda uvek uzvrati udarac. Uostalom, šta odvaja laboratorijskog pacova od prosečne žene danas? Pa ne baš puno toga. I pacov i žena su u zamci, samo što je meni lično više žao pacova. Oni ne mogu da zastanu i razmisle, žene mogu. Valjda.

Naslovne strane će i dalje biti preplavljene izgladnelim lepoticama kojima je to posao: da budu lepe i nose dečju odeću. Dizajneri će i dalje kreirati duple nule (jer se prodaje) i iskrivljenu sliku idealne žene, koja više podseća na lutku na naduvavanje (bez naduvavanja). Bez bora, bez podočnjaka, bez mesa, sa neprirodno dugim trepavicama, u štiklama koje garantuju bolove i/ili deformaciju kičme, ako ne danas onda za koju godinu. Naravno, sa podignutim grudima, jer ko je pa ta gravitacija i odakle joj ideja da prkosi savršenoj ženi? Ne zaboravimo da idealna žena nema celulit, nema strije, u stvari nema nijednu naznaku da postoji genetika i da je ona najčešće odgovorna za ove apsolutno neprihvatljive neprijatnosti na koži. Ali na neki način same smo to tražile, jer ćemo mi i dalje provoditi dane bez trunke hrane kako bismo se strpale u haljinu broj 0. Umesto da tu haljinu damo devojčici od 9 godina i kupimo nešto prikladnije našim godinama. Inače, konfekcijski broj 0 odgovara prosečnoj devetogodišnjakinji, to je naučna činjenica. I same smo krive jer obožavamo Viktoriju Bekam (Victoria Beckham), koja je isekla sve što joj ne treba, ubacila neke delove i rešila da sve svoje frustracije prenese na žene širom sveta, posredstvom svoje modne linije. I ne samo ona, ja se ne sećam kad je glavna uloga pripala glumici koji ima više od pedesetak kilograma. Ili manje od 22 godine, a da nije lice plastificirala. I tako nam i treba kad smatramo da su žene poput Bijonse (Beyoncé) zaobljene, mada često čujem i komentare da je debela, uglavnom od svojih strejt muških prijatelja. Merlin Monro (Marilyn Monroe) i Brižit Bardo (Brigitte Bardot) bi danas verovatno bile najobičnije krave.

Gde je koren svega? Naravno, u porodici. Dovoljno je da mama i/ili tata imaju idealno rešenje za buduću karijeru tek napupele tinejdžerke. Biće manekenka ili glumica. Biće poznata i mršava, jer je to paket.

Imala sam prilike da sretnem izvesnu majku i njenu ćerku. Mama je jedna kabasta gospođa koja je prerano omatorila i sada živi kroz svoju četrnaestogodišnju ćerku. Zato je ćeri za malu maturu kupila, u dogovoru sa tatom, i grudi i usne. Šta će za 18. rođendan da joj poklone, ne smem ni da zamislim, mada lobotomija za celu porodicu izgleda kao jedino rešenje, a možda dobiju i popust na količinu.

I ko tu vidi kraj? Imam jednu drugaricu koja je jako uspešna u svom poslu, ima izuzetno lepo lice, ali je uvek imala problem sa kilažom. Trudila se, ali jednostavno joj je genetika takva da ne može da bude mršava. Zvali su je svinja. Niti sam je ja prozvala tom životinjom, niti sam je posmatrala tako, jednostavno dečaci su tako rekli, a s obzirom na to da sam tada imala 16-17 godina imala sam dovoljno svojih kompleksa da mi nije palo na pamet da razmišljam o tuđim. U stvari, u jednom trenutku sam se raspitivala o operaciji bokova. Da, sa nekih 13 godina sam želela najviše na svetu da mi polome karličnu kost i srede to kako bih imala obim 80, koji je tada tek počeo da bude popularan. Ko zna, da sada imam te godine, možda bih to i uradila. Jedini bedak je što su šanse da se ostane nepokretan prokleto prevelike. Kroz fazu velikih grudi na pedesetak kilograma sam prošla relativno skoro. Ali tu sam već razmislila, izvagala i ponosna sam što sve svoje na sebi nosim. Poprlično smešno je reći tako nešto, ali svakog dana sam sve bliža manjini. Mora da nisam dovoljno trendi. Ili ne volim modu, ili sam feministkinja, a mozda sam i lezbača, zaista ne znam. Ono što bih želela ovom prilikom da istaknem je da je sindrom “gde svi tu i mali Mujo” uveliko zahvatio ovu zemlju. Šta muškarci dobijaju kad legnu u krevet s vrećom kostiju, a koja je satisfakcija jednoj ženi da se ne vidi iza bandere ostaje misterija. Isto kao što ne razumem šta je to tako strašno u godinama. Razumem da se ljudi plaše smrti jer ne znaju šta ih čeka, ali zašto joj onda trče u susret zahvatima izazvanim porivima koji nas čine neljudima? Jer svako slepo praćenje bilo čega i bilo koga je odricanje prava na razmišljanje, a samim tim gubimo pravo da se zovemo ljudima.

I ako još od neke preterano mršave ribe čujem: ”Jao, moram da smršam” polomiću njenu koščatu guzicu i daću je jadnim psima da je glođu. Za bolje nije.


Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)