Zvoni telefon, i javljam se sva mamurna. Prošla noć je bila ludnica, u glavi mi još zvone sva zvona i pokoja sirena, čisto kako bi me upozorili da nešto nije u redu sa mnom.
– “Halo?”
– “Sine, pa ti još spavaš?”, mama, naravno.
– “Ne, mama, nešto sam se umorila, pa tako zvučim…”, štimujem glas da mi zvuči normalno. Bela laž broj jedan.
– “Dobro, sine, jesi jela nešto? Nemoj da preskačeš obroke, znaš da si…”
– “Jesam, spremala sam piletinu i pire sa onim sosom što si mi rekla…” Bela laž broj dva.
– “Dobro, dobro, a je l’ učiš? Imaš li neke ispite sad?”
– “Da, naravno. Mislim, nemam ispite, ali sam, učila Romantičarsku prozu.” Bela laž broj tri.
Šta su te, takozvane “bele laži”? Pa, to je ono kad malo izokreneš istinu, a da nije onako “masna” laž. Slažeš da ne bi nekog drugog povredio istinom ili te jednostavno smara da kažeš istinu i objašnjavaš se posle sa nekim. Crna laž bi bila da sam rekla da sam ustala u šest ujutro i da sam jela pečenog fazana i da sam dala uslov u junu. E, to je tek vrsna laž i potpuna suprotnost istini.
Odlazak sa drugaricom u kupovinu. Obilazimo sve moguće i nemoguće butike. Kabina za presvlačenje može da nam bude novo IN mesto za ćaskanje, još samo kuvalo za kafu da kupimo i priključimo ga tamo.
– “Izađi, da vidiš kako mi ovo stoji!”
Izlazim i ima šta i da vidim. Preuska koktel haljina ocrtava svaki deo tela moje drugarice, poneki deo tkanine završava na čudnim mestima. To se jednostavnim rečnikom kaže ”Ne stoji ti”.
– “Pa, ne znam…”, razmišljam kako da joj blago i lagano serviram presudu ”… nekako mi se čini da ti je malo usko, možda da tražiš veći broj ili tako nešto?”
– “Misliš? Ja mislim da mi odlično stoji! Uvukla sam se u “S” veličinu, to nisam mogla još od srednje! Ekstra mi je! Baš mi se sviđa kako mi stoji! Super je, zar ne?”
Neki ljudi vas jednostavno povedu u šoping kao kućnog ljubimca. Budi tu, ćuti, odobravaj i po mogućstvu – ne ujedaj. Sa zajedljivim komentarima ili, ne daj Bože, istinom.
– “Mhm… Da, super ti stoji.” Bela laž mi je ovde nametnuta i to ne mojom voljom. Ali, ipak, računa se.
Hvala ti Bože, posle maratonske kupovine, najzad na kauču. Vrtim kanale, prva ona, druga ova, razvodi su popularni, silikoni se vade i td. Zaustavim se na nekoj informativnoj emisiji. “Više o tome, pričaćemo vam nakon reklama”. Konačno, pandan meni i mom laganju, a zove se reklamni blok! Najsjanija moguća laž koju sam čula bila je ”Za mesec dana smršala sam 32 kilograma!”. Ma, bravo! To je odlično! Kako se toga pre nisam setila? Ako neka žena prosečno ima 75 kilograma, u vr’ glave, koliko ima sa 32 kilograma manje? Matematika mi je oduvek bila slaba strana ličnosti, ali zar to nije nemogućih 43 kilograma? Jeste? Pa, o čemu pričamo?! E, to su vam, dragi moji, crne, da ne crnje ne mogu biti, laži.
Opet prokleti telefon, u sred mog pisanja i izveštavanja kako i nad lažovom ima lažov. Draga moja koleginica me obaveštava da će održati terapiju “24 sata bez belih laži“. Zanimljivo. Mogu da pokušam. Obaveštavam bolju polovinu šta sam odlučila i on, po staroj dobroj navici, uradi kontru. Sledi klađenje, pri kome me je on slučajno blago udario rukom po ramenu. Moja bolna grimasa i njegovo pitanje “Šta je bilo?“. Kažem da nije ništa i on pobedonosno objavljuje da sam pala na “testu“. Fuck, ni minut izdržala nisam!
Dijagnoza “Pinokio“ mi je zagarantovana. “Pinokio“, bajka koja je imala za cilj da nauči malu decu da laži ne vode ničemu, još i dobiješ veliku “njonju“ za to. Pitam se da li su je političari pročitali? Njima, doduše, raste bankovni račun, a ne nos. Moja poznanica ima sklonost ka maštanju, da ne kažem laganju. Ručak sa Paris Hilton, vožnja u najnovijem “lamborginiju”, kupovina kod Luj Vitona. Meni je jednostavno zabavno da je slušam i da se pitam koji joj je, s obzirom da obe strane znaju da tu nema ni “I” od istine. Onda dođem kući i pitam se zašto ljudi imaju potrebu da lažu? Zašto ja lažem? Neko je rekao da moramo da prestanemo da lažemo, jer ćemo vremenom potpuno izgubiti osećaj za istinu. Podela na bele i crne laži dala nam je opravdanje da lažemo na veliko i na malo. Ne postoji osoba koja ne laže. Psiholozi kažu da počinjemo da lažemo od svoje treće godine da bi se dopali odraslima ili da bismo dobili željenu igračku. Kako rastemo, rastu i veličine naših laži. Shvatimo da nije sve u istini, ima nečeg i u lažima.
Uvek dođem do dela teksta kod kojeg mi neki glasić šapne: “I, šta si htela ovim da kažeš?“. Da bih ućutkala i zadivila taj glas, ja ću samo kratko reći: Lažite sa stilom! Taj ko vam lažno morališe da nikada nije slagao, upravo vam je servirao laž. Pokušajte da ne izgovarate laži veličine “Beograđanke”. Ako i slažete, ništa strašno. Pogotovo ako kažete belu laž. Ali ako odete tako daleko, da je baron Minhauzen malo dete za vas, pravac psihijatrija! Vama pomoći nema. Doći ćete do toga da samu sebe lažete da su cipele bile na sniženju 100 posto. Ili, kao moja drugarica, probajte terapiju istine. Pazite i koga lažete, svoj svoga prepoznaje.
Šalu na stranu. Pod rizikom da budem kontradiktorna, pokušaću da vam kažem da je istina uvek bolje rešenje. Možda da utešim sebe, a možda i vas. Žene ne vole istinu, iako je uvek traže. Muškarci takođe. Ali, manje burno reaguju na istinu. Da se ne bi umotavalo klupko vaših laži, odlučite da ipak govorite istinu. Možda budete iznenađeni obrtom događaja. Drugi će vas više poštovati, vi ćete sebe više voleti.
Mama će se ljutiti što niste pojeli sarmu, ali makar vas neće gristi savest. Ugledajte se na decu ili ludake, oni uvek govore istinu. Nadajmo se da ćemo uspeti makar malo da umanjimo sadržaj crnih, belih i šarenih laža. Da bih dala pravi primer, reći ću:
Ovaj tekst sam napisala ja i samo ja, Minhauzena mi!
Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.
