“Ju, ju, što si lepa, popravila si se, baš ti dobro stoji. Tako treba, žensko da napuni krevet, bolje da ljulja nego da žulja, hahaha…”
Tako počinje. I znam kuda vodi. Taktika zlih komšinica je neprevaziđena, zato uvek imaju isti šablon. Prvo vam daju kompliment zbog koga se osećate kao govno (debelo govno, ili mršavo, spečeno i bolešljivo govno). Onda kroz rupu koju su izbušile na vašem samopštovanju kreću da ubacuju sajlu za dubinsko čačkanje, sve praveći se da vode razgovor bezazlen poput benignog tumora.
“A šta rade tvoji, kako ti je majka, nisam je nešto sretala u poslednje vreme, da nije bolesna?”
Tu vi počnete da objašnjavate kako su vam matorci i da trenutno nisu tu, otputovali su u selo, vole da odu na čist vazduh kad je lepo vreme i dobro su, hvala bogu, drže se.
“E da imaju unuče da čuvaju, da ga vode u to selo na vazduh, Bog da ih vidi. Da požuriš ti, ćerko, dok oni još mogu da ti pomognu i dok si još mlada.” A onda se zagleda u vas oštro (lepo osećate kako vam meri dubinu bora i procenjuje vam starost i lepo vidite da nju šminka i svež izgled ne mogu prevariti, zna ona da ste već počele da matorite) i pita vas: “A koliko beše imaš godina, 38?”
I vi znate da ona bolje od vas zna šta vam piše u ličnoj karti i da nema šanse da je slučajno pogrešila, ali ne možete da se ne štrecnete, jer imate 32, jebiga, valjda ne izgledate stvarno toliko starije?!
Ako nastavite pristojno da odgovarate, upašćete u svaku njenu zamku, nema greške. A nastavićete. Cijuknućete nešto o tome kako niste baš toliko stari i da imate tek 32 godine. Tu vas je čekala.
