Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

Bila je jako malo biće i bilo je pravo čudo kako nešto tako malo može da proizvede tako snažan glas. Kao veliki poštovalac muzike i reči potpuno predano je izvodila svoje šansone za publiku, koja ju je uvek podržavala i pozdravljala gromoglasnim aplauzima i ovacijama u velikim i poznatim dvoranama. Posedovala je i emitovala ljubav kroz svoj život i svoju pesmu. Iako mala, njene emocije su bile poput vulkana koji je svakog časa mogao da eruptira.

edith piaf 12 Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

Mala Edit Pjaf (Édith Piaf) rođena je 19. decembra davne 1915. godine u Parizu. Uprkos brojnim biografijama nastalim nakon njene smrti, mnoge stvari od njenog rođenja pa do nekih bitnih događaja iz njenog života i dalje su ostale misterija za nas, pa se tako sa sigurnošću ne zna da li je Edit rođena na ulici Belvil ili u bolnici. Iako je pronađen arhivski spis iz pomenute bolnice da se tog datuma Edit rodila tamo, ljudima je zanimljivije da bude istinit prvi podatak o njenom rođenju na ulici, jer je realnost “dosadna” i nekako se ne bi slagala sa ostatkom njene životne priče. Edit je odrasla u siromaštvu, otac joj je bio cirkuski akrobata, a majka ulična pevačica, pa je po tome sudeći i logičan sled bio da i njoj scena bude budućnost. Kako roditelji nisu imali vremena da se staraju o njoj i istovremeno zarađuju da prežive, majka je predala devojčicu svojoj majci (Editinoj baki) na čuvanje. Edit je provela kod jedne bake nepune dve godine, a zatim je otac odvodi kod druge (svoje majke) i prijavljuje se u francusku vojsku. Majka njenog oca je držala bordel u jednom mestu u Normandiji, pa su joj društvo pravile prostitutke; međutim, uvek je bila sita i odevena što je bilo najbitnije u tom trenutku. Od svoje treće do sedme godine života Edit je ostala bez vida, ali, prema nekim biografima, jedna prostitutka njene babe povela ju je na hodočašće na grob Svete Tereze, gde se, kažu, molila osam dana i vid joj se vratio. Nakon ovakvog čuda, Edit je čitav svoj život bila zahvalna Svetoj Terezi, pa je nosila i medaljon sa njenim likom oko vrata. Pred kraj rata, otac dolazi po nju i vodi je na putovanja po Francuskoj gde izvodi svoje akrobatske tačke kao solista na ulicama, dok Edit drži šešir za novčiće milosrdnih ljudi.

edith piaf Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

Nakon nekoliko godina, u svojoj četrnaestoj, prvi put peva javno i od tada počinje da radi kao ulična pevačica. Počevši da zarađuje samostalno, odlučuje da uzme život u svoje ruke i seli se od svog oca u jednu hotelsku sobu u Parizu. Pronalazi prijateljicu za ceo život u devojci sličnoj sebi, Simon Berto (Simone Berteaut – Mômone) sa kojom deli dobro i zlo “uličnog” života. Sa šesnaest se zaljubljuje u dostavljača Luja Diponta (Louis Dupont) i nakon godinu dana veze dobijaju ćerkicu Marsel (Marcelle), koja ubrzo umire od meningitisa. Sa samo sedamnaest godina Edit Pjaf je već imala toliko lošeg životnog iskustva … Ali, malena Edit nastavlja da se bori i dalje.

EDITH PIAF 6CD Box Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

Godine 1935. počinje da joj se smeši pevačka karijera, kada je na jednoj pariskoj ulici primeti izvesni Luj Leple (Louis Leplée), vlasnik jednog noćnog kluba koji je okupljao i više i niže društvene slojeve. Leple je bio elegantan čovek, boem, veliki hedonista i homoseksualne orijentacije, i bio je prijateljski naklonjen ka Edit. Nije mu se dopalo njeno ime (Edit Žovana Gasion) pa je insistirao da ga zameni pseudonimom “La Môme Piaf” što je u lokalnom žargonu značilo mali vrabac. Pod tim imenom Edit će nastupati i graditi svoju karijeru. Nastupala je u svojim starim haljinama i Leple nije želeo da ih zameni novim, jer je smatrao da bi se razbila magija koja se stvarala između žene visoke 142 cm, ulice sa koje ju je on sklonio i njenog nadimka “vrabac“. I bio je u pravu. Ljudi su se divili Edit, njenom glasu, njenoj interpretaciji pesama tada popularnih pevačica, a ubrzo i svojih. Posedovala je u svom glasu i nešto nalik bluzu Besi Smit i Bili Holidej, pa je i to povećavalo njenu publiku. Iako je bila rame uz rame sa elitom Pariza, Edit je ipak živela u skromnim uslovima. Ne mnogo nakon izlaska njene ploče, Luj Leple biva ubijen, i policija počinje da je ispituje kao jednog od osumnjičenih. Njegova smrt ju je slomila, ali vrabac je morao da leti više i bori se uprkos tome što su mediji ovim slučajem bacili ljagu na njenu karijeru …

Slika 1 Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

1940. godine, Žan Kokto piše pozorišni komad Le Bel Indifférent i Edit pristaje da u njemu glumi te tu postiže uspeh i kao glumica. Započinje saradnju sa Rejmondom Asoom (Raymond Asso) koji joj menja ime u Edit Pjaf i usmerava je u opstajanju u svetu poznatih i popularnih, počev od njenog ličnog prosperiteta kao pevačice. Saradnju i blisko prijateljstvo imala je i sa Margarit Mono (Marguerite Monnot), koja je komponovala mnoge njene proslavljene pesme, kao Mon légionnaire, Hymne à l’amour, Milord i Amants d’un jour i bila joj, pored toga, bliska prijateljica i pratnja tokom cele karijere.

naslovna7 Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

Za vreme nemačke okupacije Edit je držala svoje koncerte i pevala u velikim dvoranama Pariza. La vie en rose pesmu piše sama, i u njoj veliča ljubav i osećaj sreće u naručju voljene osobe koji se poredi sa “životom u ružičastom”. Ova pesma je njena najpoznatija, a mnogi kasnije poznati umetnici su je prepevali na druge jezike i izvodili na svojim velikim koncertima. U njoj se ogleda jačina jedne naizgled fragilne žene, koja pored svega zlog što je pratilo, nije izgubila osećaj ljubavi koji nesebično želi da pokloni nekom i uživa u tom poklanjanju.

Posle rata, otputovala je na turneju po Evropi , SAD i Južnoj Americi, nakon koje je postala internacionalno popularna. Boraveći u SAD, upoznala je francuskog boksera Marsela Serdana (Marcel Cerdan). Nažalost, njihova ljubavna priča doživljava tragičan kraj, jer Marsel gine u avionskoj nesreći na putu da se sretne sa svojom voljenom Edit u Njujorku. Edit je bila potištena dugo posle nesreće, smatrajući da je ona kriva za njegovu smrt, jer je Marsel na njeno insistiranje za Njujork krenuo avionom, a ne brodom kako je planirao. Pesme Hymne à l’amour i Mon Dieu posvetila je Marselu. Pored tuge koja ju je lomila, savladavao je i bol u kostima nastao uzrokovan bolešću poliartritis. Postala je zavisnik od upotrebe morfijuma. Tri godine nakon pogibije Marsela, Edit se udaje za Žaka Pilsa (Jacques Pills), francuskog glumca i pevača, a za kumu bira Marlen Ditrih (Marlene Dietrich). Ovaj brak trajao je četiri godine. Edit je u međuvremenu započela detoksikaciju od morifijuma i ostalih lekova, i imala je uspešne nastupe u Karnegi Holu. U Americi započinje strasnu ljubavnu vezu sa kantautorom Goergisom Mustakisom (Georges Moustakis), francuskim državljaninom, jevrejinom grčko-italijanskog porekla, koji joj je napisao tekst za pesmu Milord.

 Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmi

Edit doživljava saobraćajnu nesreću i ponovo postaje zavisnik od morfijuma. Usledile su i brojne operacije, pa ona biva primorana da napusti američku scenu i vrati se u Francusku. Njeno telo je bilo u jako lošem stanju i ni jedan zahvat nije mogao da joj pruži potpuni oporavak. Ipak, na zahtev jednog prijatelja pristala je da održi seriju koncerata u francuskoj dvorani Olimpija 1961. godine. To su bili najznačajniji trenuci njene karijere. Publika je emotivno reagovala i vikala njeno ime, aplauz se orio dvoranom, nije ih zanimalo ni da li je pod dejstvom lekova, da li je iscrpljena, da li oseća bol, samo su želeli da čuju njen glas, koji je, i pored svega, bio snažan i zdrav. Te godine, na jednom od koncerata, prvi put je izvela pesmu Non, je ne regrette rien u kojoj kaže da se ne kaje ni za dobre ni loše stvari u životu i njom je inicirala svoje opraštanje od publike.

Naredne, 1962. godine udaje se za mladića, dvadeset godina mlađeg od sebe, Tea Sarapoa. Na zaprepašćenje i medija i javnosti rekla je da ga doživljava kao sina koji se brine o svojoj majci. Sa njim je čak snimila i duetsku pesmu À quoi ça sert l’amour?

Slika 2 Dive XX veka: La vie en rose samo u pesmiU aprilu 1963. godine snimila je svoju poslednju pesmu L’Homme de Berlin , a 10. oktobra iste godine umrla je od raka na francuskoj rivijeri. Njena smrt objavljena je 11. oktobra. Kao što se spekuliše o njenom rođenju, tako se u pojedinim biografijama navode spekulacije da je njeno telo vraćeno sa rivijere u Pariz da bi njena publika mislila da je umrla u svom rodnom gradu. Crkva je odbila da Edit Pjaf bude sahranjena po katoličkim običajima zbog raspusnog života koji je vodila. Sahranjena je na groblju Père-Lachaise. Iako je pariski biskup zabranio okupljanje na sahrani Edit Pjaf, ljudi koji su je ispratili na večni počinak brojali su se u desetinama hiljada. Jedan od biografa kaže da je njena sahrana potpuno zaustavila saobraćaj u Parizu toga dana.

Iza Edit ostale su pesme, filmovi, ali i mnoga druga zaostavština koja se čuva u Muzeju Edit Pjaf u Parizu. Svake godine turisti beleže mnogobrojne posete ovom muzeju i pokušavaju da u svojim srcima dožive ili ožive duh života i pesme “malog vrapca”.

Živite “La vie en rose“ i “Ne regrettez rien“.


Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.