Dnevna psihologija: Zdrava i bolesna sebičnost

Dnevna psihologija: Zdrava i bolesna sebičnost

Sebičnost i škrtost idu zajedno, jer se tiču davanja. Daće oni, sebičnjak i cicija, ali kad procene da davanje ne mogu da izbegnu, jer je red, pa ako ne daju obrukaće se, ili kad tim davanjem treba da kupe neke poene. Isto tako, tačno procenjuju koliko najmanje mogu da daju, da ih neko ne proziva kako su tvrdice i nikada to što daju nije raskošno i velikodušno. Sve se vrednuje u paru. Usluga za uslugu, oko za oko. Molim lepo, čist račun, duga lista čistih računa, koja svedoči da se nigde nismo zeznuli, pa dali više od najmanje mogućeg. Ustrojstvo potrošačkog društva podržava tvrdičluk i sebičnost, iako zapravo podstiče trošenje – na ozbiljne stvari kao što su krediti za ozbiljne stvari – kuće, kola, školovanje, zdravlje.

Potrošačko društvo nije zdravo. Ono je prevarantsko. Služi se zdravim vrednostima da nas navuče da potrošimo pare na gluposti i na taj način nas upliće u igru sebičnosti i škrtosti – gledamo svoja posla pokušavajući da sastavimo kraj s krajem, da se prostremo prema guberu, kako su nas savetovale naše bake. Napore generacija disciplinovanih štediša može jednim potezom da uništi samo jedan porodični raspikuća, koji nije povukao cicijaški gen i čiji slobodarski duh ima ciničan odnos prema građanskim vrednostima, pa razvija otpor i bunt na najdestruktivniji način. Što je takođe bolesno. Ali ne nezavisno od cicijaškog nasleđa, nego u najtešnjoj vezi sa njim – raspikuća je fatalna dijagnoza porodičnog tvrdičluka.

155 Dnevna psihologija: Zdrava i bolesna sebičnost

Sebičnost i tvrdičluk nisu osobine ličnosti, nego dijagnoza. Bolest, koja je često nasledna ili kojom smo se zarazili u porodičnom okruženju. Često od nje boluju oni koji u detinjstvu nisu imali dovoljno ljubavi i pažnje, ili su gledali kako najbolji deo dobija brat ili sestra. Ova bolest možda nije neizlečiva, ali sebičnjaci i cicije ne žele da budu izlečeni.

Zdrav čovek mora da ima malo luksuza. Da bi se osećao kao gospodin građanin sveta. Mora ponekad da plati turu pića svima, iako nema nikakav povod, a nema ni novac koji bi smeo tako da potroši. Mora da kupi sebi nešto skupo i ekskluzivno, iako nije praktično. Mora da potroši pare na nešto lepo i raskošno, samo zato što vrednuje lepotu i raskoš. Mora da pruži prosjaku, ili da da novac u humanitarne svrhe. Mora da pozajmi prijatelju u nevolji, svestan da verovatno neće dobiti nazad taj novac. Zdrav čovek nije nesrećan zbog materijalnih stvari i njegova energija nije sva usredsređena na sticanje i čuvanje. On razume da stvari dolaze i odlaze i da je dovoljno da uvek ima dovoljno za svoje potrebe i potrebe svoje porodice. Zdrav čovek ne krade i ne otima, ni materijalno ni nematerijalno. Njemu ne nedostaje ljubav, pažnja i poštovanje drugih, jer toga ima sasvim dovoljno sam za sebe i za sve oko sebe. Zdrav čovek je nesebičan. Ono što ljudi pogrešno nazivaju zdravom sebičnošću jeste svest o prioritetima. Ako sam ja nosilac porodice, onda moram sebi da obezbedim odmor, privatnost, mir i uslove u kojima mogu da radim i da nosim porodicu, a da zadržim zdrav razum i sačuvam zdravlje. Ako to znači da večeras ostavljam decu sa hladnom večerom u frižideru, da se sami posluže i ušuškaju pred spavanje, jer ja idem u provod, onda to činim sa punom svešću da obezbeđujem sebi ono što mi treba da budem normalna.

Znate, uputstvo za stavljanje maski sa kiseonikom u avionu eksplicitno nalaže roditeljima koji putuju sa decom da masku prvo stave sebi, pa onda detetu. U tom smislu, Bog je prvo sebi stvorio bradu i ko nije za sebe, nije ni za druge.

Nesebičnost se ogleda takođe u pažnji, razumevanju, empatiji, adekvatnom reagovanju na nečiju potrebu. A taj neko ne mora da nam bude ni kuče ni mače. Zdravo je osećati srodnost i povezanost sa čovečanstvom, sa planetom, sa prirodnim pojavama i kosmičkim ustrojstvom. Tako se uči prihvatanje i ljubav, a ona prema sebi je prvi i najvažniji zadatak.

Izvor fotografija: fenserka.com, www.najboljamamanasvetu.com

Aleksina Đorđević