Tri sata popodne je. Ustajem, umivam se, perem zube. U jednom trenutku četkica mi iz ruke ispada pravo u lavabo. Stojim nema, gledam u ogledalo, a sa druge strane pravo u oči me gleda osoba koju ne poznajem.
Ja sam Jovana, imam 20 godina, a i dalje se igram klikerima. Ništa vam nije jasno? Ja sam ona što je skočila sa mosta, zvuči vam poznato? Da, tako sam i mislila… Pitate se šta radim, zašto pišem ovaj blog? Ja čak i ne znam kako se piše blog, samo škrabam prvo što mi padne na pamet. E pa, ne pišem ga jer imam toliko toga pametnog da podelim sa vama, niti zato što sam mnogo mudra, već zato što mi je dosadno. Ako i vi volite da trošite vreme na gluposti, biće mi drago da sa vama podelim svoje avanture i avanturice.
Dragi moji, dobrodošli u moj svet
Pre samo dva meseca bila sam u Novom Sadu, ne radeći ništa, trošeći tatine pare (nemojte pogrešno da me razumete, nikada nisam bila jedna od onih razmaženih “tatinih mezimica” koje samo mahnu svojim čarbonim štapićem i dobiju jednoroga. Ja sam bila od onih koje čarbonim štapićem dobiju batine), a i živce… Pre sedam nedelja bila sam mirna i spokojna, igrajući jamb sa najboljom drugaricom i pijući turski čaj (verovatno je na TV-u bila i neka srceparajuća turska serija, šta bi drugo), ali su posle nekog vremena sva moja čula otupela na Šeherezade i kompaniju. Onda mi je zazvonio telefon i vlasnik agencije u Srbiji za koju radim rekao mi je da u devet sati ujutru imam let za Atinu, ako sam voljna da radim i da “ne pravim sra*a” (to je podvukao, šta ću kad sam troublemaker), pristala sam, u Srbiji svakako nemam pametnija posla…
Nikada nisam bila jedna od onih razmaženih "tatinih mezimica"
U devet sati sam bila u avionu, u devet i dvadeset pet sam se posvađala sa čovekom koji je sedeo na sedištu ispred mog, jer je svaka dva minuta okretao svoju, sveže zalizanom kosom ukrašenu glavu, i upućivao mi, kako je on mislio, veoma zavodnički pogled. Iz mog ugla taj pogled je bio veoma “teleći”. Rekla sam mu da odje*e i gleda svoja posla, na šta mi je on (na veoma lošem engleskom jeziku, moram da dodam) rekao da će da “odjebe mene” (ne moram da vam objašnjavam na šta je mislio). U svakom slučaju, negde oko pola deset bila sam u Atini…
Posao u Atini je doneo avanture
Par sati vožnje i bila sam na odredištu. Hotel u kome su smešteni modeli. “Hotel”. Kao jedan od onih hostela iz horor filmova. Pogledom sam potražila žutu crime scene traku. Na moje veliko olakšanje, nije je bilo. Ajde okej, videćemo šta me čeka unutra. Recepcija – može da prođe.
– Gospođica Svo Sov, Svonia? – Naravno, ne znaju da izgovore moje prezime.
– Da, Jovana.
– Ok, izvoli ključ, soba br 303, treći sprat. – Brzo je prešla na ti, rekordnih minut i po, pomišljam, ali ne izgovaram.
– A kofer da nosim sama tri sprata?
– Imaš lift tu desno.
– “Mnogo si ljubazna”, ne rekoh i pritisnuh dugme sa brojem tri na njemu.
Stavljam ključ u bravu i otvaram vrata. Osećam miris marihuane.
– Hej, ti mora da si nova devojka, ja sam Martina! – dočekuje me cimerka u oblaku dima.
– Hej ćao, Jovana.
Nisam bila raspoložena za priču tako da nisam čula pola toga što je govorila, a govorila je dosta. Moja cimerka je sedela na krevetu, pušila vutru iz neke spravice (za koju sam sigurna da ju je sama napravila), pila pivo i slušala neku muziku koju sam zamrzela u startu.
– Da li, molim te, možeš da ugasiš telefon i to što pušiš? – pravim se luda.
– O, nema problema. – mozak spržen, ali je bar ljubazna.
Uzbudljive priče su tek pred njom
Martina je tip devojke koja ti je simpatična i iritirajuća u isto vreme. Sigurna sam da znate one tipove iz američkih filmova što po ceo dan sede, piju pivo, duvaju, smeju se bukvalno svemu i frazu dude koriste uz svaku reč? Ako ne znate, druga asocijacija mi je, recimo, Homer Simpson. E, to je Martina. Kako god, ona mi je bila cimerka par dana, dok nije došla još jedna devojka iz Srbije koja je bila u Austriji zbog posla. Nju ćemo u daljem tekstu zvati Manki. Ne zato što ima bilo kakve sličnosti sa pomenutom životinjom, već zato što je to neka naša interna fora. E, Mankija sam zavolela posle samo par sati nakon što je došla… Ali o tome ću sledeći put.
Jovana Švonja je jedna od najboljih srpskih manekenki. Divlje dete, otresita i drčna. Hrabro korača modnom scenom. Prelepa i neodoljiva, neće vas ostaviti ravnodušnim.
