Eh, građanske ljubaznosti i komšijski odnosi, kako mi je to bilo smešno nekad! Sretnu se babe pa dovikuju jedna drugoj, ne zastajkujući – ‘si vrednaaa, Radooo, k’o i uvek Mirooo! – a meni blesavo. Šta im to znači? Jedna cima ona pijačna kolica, druga vuče švercersku torbetinu i kotrljaju se, svaka svojim putem. Drugi put se sretnu pa – kako je sad, je l’ bolje, jaoo žuriiim mnogoo! – a onda stanu i pričaju sat vremena, ne spuštajući tovar, spremne svaki čas da krenu, jer mnogo žure, a ne mogu da se odvoje, ima još novosti da se pretrese.
I danas me stari komšija, koji društveni život provodi uz kapiju, čeprljajući nešto po baštici, preslažući drva, a često i stojeći nalakćen na kapiju i vidno dokon, pozdravi sa – dobar dan, komšinice, ‘ste vredni? – a ja njemu ni pet ni šest nego – uvek komšija, uvek, nema kad nisam!
E, ako po nečemu znam da sam zagazila u treće doba, onda je to ova ljubazna konverzacija, obavezna u komšiluku, a česta i na ulici, pri susretu u prolazu, čak i sa onima koji spadaju u širi krug prijatelja ili bliskije poznanike. Ništa mi više nije smešno. Dešava mi se i da žurim, pa stanem da popričam i zaboravim na vreme i setim se kad me ruke zabole, pa ipak ne spustim kese, nego ih i dalje držim, da me podsećaju da žurim. Jer sam uvek vredna, jbg.
