Moral se navršava i narušava tu gde prekomerna strast počinje. Užitak u zabranjenom se množi, nogice uz mnogo razmišljanja šire, al’ se ipak rašire. Grešnik si i/jedino dok razmišljaš da li da odgovoriš na svoju strast. Već kad zgrešiš, tvoj greh kotiraš u normu. Možda ćeš tek kroz koji dan ili godinu da izgubiš san zbog učinjenog; al’ ko se je*e taj u tom trenutku jedino uživa. Razmišljanje je za pre i posle, nikako ne prati akciju.
Elem, svako neka pojedinačno svoj teret ponese. A, možda ga ipak i ne ponese. Sve to zavisi od osobe do osobe.
O čemu ja vama pričam?
Trenutno vas uvodim u jednako i poznatu i nepoznatu priču devojčurka koji voli malo starije – tek toliko da su jedva mlađi od ćaleta. Bože moj, ništa loše u tome da neko voli tek počele sede.
Sa psihološke tačke gledišta, verovatno da postoji cepidlačno objašnjenje za nagon o kome govorimo, mada nisam psiholog i ne bih da nagađam. A i poenta i nije u tome kako sve to počinje i zašto neko voli, recimo, zrelije muškarce. Mene zanima drugo nešto. U principu, šta dobijamo, a šta gubimo kada podlegnemo našim strastima.
Slobodan čovek je onaj koji ume sobom da rukovodi, da stiša svoje strasti, obuzda nagone i ne toliko u zavisnosti od moralnih i etičkih načela. Recimo da je nemoralno biti sa starijim, podrazumeva se i oženjenim muškarcem, ali je isto tako nemoralno biti sa bilo kime ko je u vezi. Godine, kao eventualni problem, otpadaju.
Da? Ne?
Ukoliko je slobodan, a zreo il’ prezreo za tebe, ne koči ukoliko te ispunjava.
