“Da ti daju najsporijih sat vremena na svetu da izabereš između razuma i srca, da li bi izabrao put utaban, il’ put koji pod nogama puca?“ – stih iz Cicine sveske.

Otkako me sećanje služi, subota je dan kada sređujemo kuću. Nekad imam volje, a nekad me opasno mrzi i nervozna sam i svađa mi se i tih dana bih najradije razbila usisivač. Tako, jedne subote, uvučem se u predsoblje, i sad kao tu detaljno brišem prašinu. A iskreno, baš sam otaljavala. Onu krpu je bilo sramota. Prelećem ja tako nehajno preko knjiga, slika, vaznica i… Ja ovo nikad nisam videla.

Na donjoj polici, iza nekih praistorijskih skripti sa ćaletovog faksa, prvi put ugledam jednu svesku. Izvučem je. Puna je prašine. Oslušnem – usisivač još zuji, znači, keva hitleriše, a sestra podiže nameštaj. Bezbedna sam.

Crteži devojaka i stihovi. Listovi požuteli, a od treće stranice pa do unedogled – Alen Delon. Isečci iz novina, gde je bio, s kim je bio, bla, bla. Dosadno. Listam dalje i na pola – prazno. Šta? To je to? Pih. U razočarenju preletim do poslednjih stranica. Kad tamo – “Branko”.  Okrenem list. “Branko, Branko, Branko, Branko”, cela jedna strana ispisana “Brankom”.

“Mama! Kreten sedi i čita knjigu!” U šoku podignem glavu i na vratima vidim sestru, koja me ponosno tuži usred subotnjeg spremanja stana.

Ko god da je rekao da je veče u malom gradu dosadno, e, taj se grdno vara. To što nema nikoga na ulici i to što je prosečno stanovništo ovog Malog Grada zaspalo u devet, ne znači da je dosadno. Ni pusto. Zašto? Zato što su tu zrikavci, one žabe što leti krekeću i ima kolko ’oćeš svitaca. Koje ludilo.

Preko dana je još luđe. Ispred svake zgrade mlade mame vozaju bebe. Očevi rade i u tri se vraćaju kući, pa im ona prohodala deca trče u zagrljaj. Neka ubodu pravog, neka utrče kod pogrešnog. Iz daljine, svi su imali brkove, šarene kravate i odela sa naramenicama, pa aj sad ti budi dete i ubodi pravog ćalca u tri, kad im je najezda!

I onda svi na ručak u kuhinju, gde prozori imaju heklane zavesice i ljubičice. U kuhinju gde se uz bilo koje jelo jede mlad sir iz Malog Grada. U kuhinju gde su mlade mame mnogo voljene od strane mladih tata. U Malom Gradu se mnogo lepo jelo, a posle mnogo lepo dremalo.

Zoki je dremao uz fudbalski prenos, a Cica je prala sudove. Zoki je ustao posle sat vremena i masirao Cici leđa. Zoki je otišao da okupa dete pa je Cica dremala bez fudbalskog prenosa.

Imali su brak beo, sa ljubavlju i pažnjom istkan, kao ona zavesica u kuhinji. Ali kako je sve bilo lepo i mirisalo na ljubav, moglo se osetiti tek kad padne mrak, kad nema više komšijskih poseta, kad deca pozaspivaju i kad se odjednom sve nekako smiri i bude Dom. Zaštićeni, udobni, jedan jedini Dom. Kroz taj Mali Grad, pozne avgustovske noći 1984, prostrujali su blještavi farovi jednog automobila. Svi u Malom Gradu znaju sve automobile i ko ih sve vozi, ali bi za ovaj automobil ostale neme i babe sa prozora. Svetla su pocepala mrak na parkingu ispred zgrade Zokija i Cice. Parkirala su se niska crvena sportska kola koja su se viđala samo u Burdi iza manekena.

Motor se ugasio.

Cica je guste lokne svoje plave kose uporno gurala iza uha, ali su se one vraćale na mlečno beli obraz, na lice kao od keramike, čisto i nežno.

“Uh, kasnim, kasnim!”, rekla je u svom kupatilu dok je mazala sedamnaesti sloj zift crne maskare. Njen visoki namrgođeni otac kucao je na vrata.

“Cico, je l’ ti reče u osam? ‘Oćeš da te ja vozim, sine, da ne zakasniš?”, pitao je Slavoljub, na način da Cica shvati da to nije bilo pitanje, nego njegova odluka.

“Neću, ćale, u’vatim šesnesticu i na Trgu sam.”

“Cico, Beograd je pun manijaka. Da te otac tvoj lepo odbaci, a ti posle sa Brankom da se ja ne brinem“. Opet pitanje kao odluka.

“Oladi!” Vrata od kupatila su se naglo otvorila i pojavila se devojka sa krupnim plavim loknama, koje su se nemirno izvijale i dodirivale njen gladak vrat i prelepo lice. Crnim očima, uokvirenim kreonom i dugim, teškim trepavicama, pogledala je u svog oca i iz mekanih punih usana izašle su reči:

“Ćale, ti si najveći beogradski manijak. Pusti me da dišem i aj ćao.”

Na Trgu Republike u 15 minuta do osam stajao je crn, visok dečko sa jakim vilicama, zagasitim krupnim očima i senzualnim usnama. Imao je kratku kosu i izražene obrve. Muževne crte lica su savršeno kombinovale opasnu erotičnost i elegantnu prefinjenost.

Stajao je mirno. Stabilno. Kožna jakna koju je nosio imponovala je njegovoj krupnoj građi i nije bilo devojke koja je ravnodušno prošla pored njega. A on je staloženo gledao u pravcu stanice autobusa 16. Cica se sa svojim zanosnim oblinama probijala kroz klasičnu beogradsku gužvu i, ugledavši Branka, mahnula i potrčala u strmoglavim platformama.

“Buraz, izvini. Čoveče, nije mi bilo busa sto godina, e, jedva sam stigla!”, pravdala se ona, zadihana i ustreptala dok se Branko, u osam i 25 minuta, samo smešio gledajući je.

“Cic, kul je.”

Šetali su Knez Mihailovom, pa Kalemegdanom. Cica je pričala o svojima, o hemiji i o novom filmu Alena Delona, a Branko je ćutao. U jednom trenutku, usred Cicine priče, Branko je prekide i uhvati za ruku.

“Cic, stani. Imam nešto da ti kažem.”

“Pucaj, frajeru”, nakezi se Cica šmekerski, i oblije je hladan znoj pri pomisli da će joj najbolji drug na svetu konačno reći da je našao devojku.

“Slušaj, Cic. Ozbiljan sam. Ćalcu je baš loše. Stric kaže da će da…”

Cicine oči se smračiše.

“Ma, ne znam. Možda nije trebalo da ga vraćamo iz bolnice. Gledam ga kako se muči i kapiram tek sad. Cic, život je samo jedan. Pazi, letnji je raspust. Mi smo naj od prve godine, ti ćeš sad na tehnološki, ja na mašinac, i sve je to, kao, život, ali nije! Znaš šta je, bre, život!?”

Cica ga je gledala zbunjeno.

“Branko, zbrkan si, čoveče…”

“Cico, ja, bre, tebe volim!”

Kalemegdan je drugačije mirisao i drugačije je bio osvetljen posle te rečenice. Da je te noći neko pitao Cicu o Kalemegdanu, rekla bi da je naopačke sazidan od šećerne vune i da je svuda bila muzika. Ljubili su se lagano i bojažljivo. Kao da se jedan par prvi put na svetu ljubi. Četiri godine bukteće zaljubljenosti skupilo se u usne i svaki poljubac je rasplamsavao njihova drhteća tela koja bi, ako bi se još približila, izazvala požar u Beogradu. Iako stvarno nije bilo vatrometa, Kalemegdan je pucao u sve boje koje postoje dok su Cica i Branko izjavljivali ljubav jedno drugom, bez reči sa mnogo nežnosti. Sutradan Cica nije sišla sa telefona, opisujući najboljoj drugarici svaki detalj zaljubljeno vrteći ufrćkani kabl oko svog prstića.

Umoran, Zoki je zevao i peglao pelene. Cica je slagala veš i sakupljala preostale igračke sa poda. Bilo je kasno i oboje su želeli da se što pre nađu u krevetu. Zoki je Cicu gledao zaljubljeno isto onako kao kada su se zabavljali. To je Cica osećala pa se sagla po igračku i tako pognuta ostala neko vreme. Zoki je spustio peglu i prišao joj otpozadi. Ljubio je po leđima i mazio tako umornu i pospanu u žutoj kućnoj haljini, koja je pratila svaku krivinu tela mlade mame. Cica se uzdigla i sa zatvorenim očima uživala u zagrljaju svog muža i njegovom jakom stisku oko struka koji je govorio – “Imam te. Držim te. Čuvam te.”

“Ja ću još ovo da ispeglam, idi ti, srećo, u krevet”, govorio je Zoki Cici kroz poljupce.

Vrata od auta su se zatvorila. Stabilni muški koraci su nečujno gazili po dvorištu zgrade i kroz mrak se visoka nepoznata krupna figura približavala ulazu 32. Vratima broj jedan.

Cica se spremala da legne. Zoki je pevušio i peglao. Zvono. Prigušeno i neočekivano. Muk. Zoki je provirio u sobu i prekinuo Cicino oblačenje bade-mantila.

“Sigurno je ona Ciganka da traži nešto, vrati se ti u krevet”, reče Zoki i pope se uz stepenice, pa zgrabi mesinganu kvaku.

Taman da kaže – aman ženo, Zokija preseče prizor visokog, zgodnog muškarca, obučenog po poslednjoj modi, koji je stajao na vratima njegovog Doma.

“Dobro veče, Zorane”, rekao je nezvani gost uz veštački osmeh.

“Izvolite?”, zbunjeno upita Zoki i prebaci pelenu, koju je nesvesno poneo sa sobom, preko ramena.

“Izvinite što je kasno. Moje ime je Branko. Ja sam Cicin drug iz gimnazije. Ne živim više u zemlji, ali sam u prolazu za Beograd. Da li mogu da vidim Cicu?” Branko je nepomično i netremice gledao Zokija i videlo se da je Zokiju bilo neprijatno, iako bi trebalo da bude obrnuto.

Branko je jednostavno bio jak i toliko smiren, da Zokiju nije padalo ništa bolje na pamet, osim namrgođenog pročišćavanja grla: “Hm… Cica sad spava. Idem da vidim da li i dalje spava. Posle zvona.”

“Je l’ otišla?”, upita pospana Cica, i videvši besnog Zokija, naglo ustade.

“Traži te neki Branko. Iz gimnazije. Da ga oteram?”, neuspelo pokuša Slavoljubljevu tehniku, dok ga je Cica nemo gledala. Nije se pomerala. Skamenila je reč “Branko”. Njena najveća i prva ljubav, koja je preko noći jednostavno nestala.

“Cico, odo’ ja njemu lepo da kažem da dođe neki drugi put. Je l’ on zna kol’ko je sati?” Zoki se oraspoloženo uputi ka vratima da posetiocu podari širok osmeh i jedno “doviđenja”.

“Stani.”

Zoki se ukoči od neverice.

“Ljubavi, idi, molim te, završi peglanje. Kad…”, sa težinom izgovori, “Branko i ja završimo razgovor, sve ću ti ispričati.”

“Šta? Ma, idem ja njega da bijem!”, prekipi Zokiju i zaleti se ka vratima, čim je shvatio o čemu se tu zapravo radi.

Nastaviće se…


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.

Editors choice