Uvek se radi o tome kakvi smo mi sami, šta možemo i šta ne možemo, koliko smo u stanju da se prilagodimo, a da ne naškodimo sebi i koliko daleko odlazimo u prilagođavanju povređujući u sebi nešto suštinsko i vitalno, zbog čega posle ne možemo godinama da se oporavimo. Dakle, ne radi se o tome kakav je partner, nego kakvi smo mi u vezi. Kako izlazimo na kraj sa vezama. Koliko nalazimo sebe u vezi. Kakav model veze nam je potreban, da bismo mogli da iznesemo i podnesemo vezu. Možda smo bršljan koji se obmotava oko partnera i potrebno je da malo popustimo, da ne bismo udavile drugo ljudsko biće, možda više od svega cenimo slobodu i potrebna nam je neka veoma neobavezujuća, ali ne i neobavezna veza – možda nešto kao brak na daljinu i možda treba da naučimo kako da budemo dostupni partneru, a da ne izgubimo svoju privatnost, da se ne osećamo zarobljeno i podređeno, nego da biramo partnera sa pozicije slobode izbora. Možda nam zaista nije potreban niko, ili u određenom periodu života nemamo mesta ni za koga. Možda treba da imamo više partnera i da se ne opterećujemo monogamnim modelom partnerstva.
Ali uvek moramo da otkrijemo šta je za nas. Kakav oblik veze tačno tražimo i čemu i do koje mere možemo da se prilagodimo. Samo potpuno poštenje prema sebi dovodi do izbora kojim smo zadovoljni. A možda smo potpuno zadovoljni svojim singl statusom i ne želimo nikakvu vezu da nas remeti i pitamo se kakav bi trebalo da bude oblik i model veze koji nas ne bi remetio. A ako postavljamo sebi takva pitanja, možda i pronađemo odgovore, saplićući se preko prvog zakona partnerskog odnosa.
