Stil je bitan – složićemo se.
Čoveka čine duh, telo i odelo. Iz moje perspektive pojmovi su dobro poređani i po važnosti. Najbitniji je svakako duh (na njemu se i najviše radi, a ako se ne radi posledice su groteskne, da zasene sve ostalo), zatim telo i na kraju dođe odelo s tim što prvi utisak kreiraju telo i odelo, a odmah zatim se ceo utisak modelira u zavisnosti od duha.
E sada, bitna je naravno i tačka gledišta jer ako gledamo sa distance telo i odelo mogu da zavaraju, ali čim priđemo bliže i osetimo duh stvari dolaze na svoje mesto. Dakle blizina je ključna reč kada su po sredi međuljudski odnosi.
Sreli smo se na poslovnom sastanku. Tela i odela u skladu sa okolnostima. Ozbiljno na obe strane. Negovano, vrlo lepo. Upakovano sa merom, jednostavno i prilično skupo – na njemu Armani, ja dosta skromnije mada opet klasika.
Vidi se da se oboje vrlo ozbiljno bavimo svojim telima. Dvadesete i četerdesete se fino slažu. Moja snaga je u mladosti, njegova u iskustvu. Tako da se neka velika razlika ili eventualni nesklad ne vide. Poklapanje.
Pravila igre su dobro poznata i tako je sve jednostavnije. Oboje sa lakoćom obavljamo ono zbog čega i jesmo tu. Na raspolaganju su nam uvežbani osmesi – poslovni, ni previše ni premalo; zatim fraze – Jako mi se dopada vaš mentalitet; Beograd je vrlo prijatan grad; volela bih da posetim Škotsku, čula sam da je divna; naši narodi imaju dosta sličnosti… Posle sastanka razmenjujemo kontakte. Hvala lepo. Čujemo se radi saradnje, naravno na obostrano zadovoljstvo.
Saradnja se nastavila, ali sada na dva nivoa.
Poslovnom i nekom koji bi se mogao nazvati privatnim.
Jedan od susreta bio je neobavezan pa je shodno tome i ceo stil bio drugačiji.
Sada nismo nosili odela. Oboje, igrom slučaja, farmerice, bele majice, crne sakoe, on bez ešarpe ja sa Burberry šalom i naravno umesto cipela na kojima bi muva krilo slomila on nešto između cipela i patika i dalje crno, a ja baletanke od crne kroko kože.
Ovoga puta ni restoran nije izvikan kao onaj u kome se “sastanči” poslovno. Manji, jeftiniji, ukusniji u svojoj jednostavnosti.
Zatim poruke i mejlovi – poslovni sa jedne strane i privatni naravno sa druge. Stilovi opet bitno drugačiji.
Bez konkretnog dodira u prvih 6 meseci.
Onda smo spletom neobičnih okolnosti napravili pauzu i u poslu i privatno 2 godine.
E nakon dve godine se sasvim nenadano srećemo na drugom kontinentu, opet u strogo poslovnom okruženju. Ali ovaj put zakazao je stil.
Jasno je da smo imali stilizovan izgled, solidne manire i vrlo stilizovano poslovno držanje. Razlika je samo u tome što ovaj sastanak nije bio zakazan. Desio se iznenada i kada su se dva plana sudarila nastao je kič.
Ustaljene fraze nisu pile vodu, nismo bili nikada toliko bliski da bi se pozdravili kao stari, dragi znanci, opet ostalo je sećanje na hemiju koje sada nije dozvoljavalo ni strogo poslovan ton.
Meni je bilo neprijatno zbog odsustva pravila, a njega je moje držanje zbunilo. Nisam mogla da se setim imena, a on očito nije znao zašto nisam odgovarala na mejlove – one druge.
Šta je poenta?
Sve smo usavršili. I cela slika lepo izgleda. S druge strane zanemarili smo rad na emocionalnom stilu i emocionalnoj inteligenciji. I bez obzira i na telo i na odelo fali stil.
Dakle ja jesam za poslovnost, ruku na srce i za visoku modu, strogo sam za rad na telu – zdrava ishrana, dosta tečnosti, joga, brzo hodanje, kik aerobik. Ali moram priznati, poučena sopstvenim gorenavedenim iskustvom i nekim koja su mu prethodila, bitnije od svega toga i ono što će kada se usavrši doneti mnogo više radosti, ushićenja i šika je emotivni stil – naći ga, dati lični pečat, čitati prave stvari da bi se on shodno vremenu menjao, ulaganje u taj stil kroz upoznavanje drugih i produbljivanje znanja o onima koji su nam bliski.
Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.
