Facebook džidža-bidžice

Facebook džidža-bidžice

Soba sa mirisom sveže nalakiranih noktiju, mislima koje mirišu na trotoare Njujorka, LA, Pariza ili na kaldrmu grada koji željno očekuje otisak vaših stopala. A vi zatrpani statusima, šerovanim linkovima, svežim fotografijama. Fejs džidža-bidžice, reklo bi se, uzele su vas pod svoje. Legendarni Fejs na kome možeš doći do informacija koje ti otvore oči za stvari u koje si slepo verovao, kao na primer da je elitni krem ovog društva obrazovno i gramatički potkovan, ali nije sve tako fino i kremasto, već pomalo uflekano masnoćom neznanja i otužnog neukusa.

Deca od 12-13 godina nemaju više potrebu da se igraju sa životinjama, već da se pretvaraju u njih i da se pri tom odazivaju na “kučkice, mačkice, zebrice, aždajice, punoglavice”; ako nastavim skliznuću u dolinu perverzije iz koje dopiru animalni signali napućenih usnica, k’o u orangutana, da prostite.
Nekada se zaljubljivanje dešavalo u momentima koje je donosio život, onaj koji se dešavao na klupicama, stazama u parkovima, ispod krošnje drveta na kojima stoje zaljubljeni inicijali uokvireni srcem. Sada je to, namerno, gotovo naručeno provociranje emocija putem opcije like za ukrašene isečke virtuelne lepote provučene kroz ruke “majke prirode” – Photoshopa. Neko pročita status i pomisli “waoo mudrost”, a zaboravlja da nije pročitao Andrića i da ga zabole kada je dobio Nobelovu i za šta. Prosto, nema se vremena za to, žuri se na event na kome su svi kliknuli “dolazim”, prosto je nedopustivo propustiti priliku da te svi vide sa novom “LW” tašnicom, “Barberi” šarom na cipelicama, košuljici ili nekom drugom odevnom predmetu, uredno nadograđenim noktićima, fejk kosicom, lažiranim stilom i potrebom da dominiraš scenom grada!

Nismo mi krivi što smo osuđeni da kupujemo lažnjake, daleko od toga. Krivi smo što ubeđujemo i sebe i druge kako su u pitanju unikatni originali, samo što ih pola grada ima, jer, igrom “slučaja”, bili su na rasprodaji u Milanu, Beču, Berlinu. Kakva tragedija, a mi smo se svi zadesili u tom trenutku baš u nekom od navedenih gradova i nismo mogli da im odolimo. Pazi, Boga ti. Nema stida, kada se nema ni para za neku krpicu koja košta koliko i prosečna plata i to u najjeftinijoj varijanti.

Elem, nije sve tako tmurno na toj svetlećoj stranici sa natpisom Facebook. Za neke je to jedina strana reč pored ok, yes, no koju znaju. Prosto nisu ni imali kada da nauče – imaju svega 3 godine, a već imaju Facebook nalog. U ovu kategoriju se ubrajaju i kučići, zečevi, mačke i ostali kućni ljubimci. Šta će, vole i oni da budu u toku. Surovo, zar ne?

Ako vam je životno opredeljenje lični marketing putem društvenih mreža, ako ne radite ono što volite, već ono što morate, držite se strategije – upadljivo, dosadno, interesantno, ali limitirano, dozirano i začinjeno stilom. Važno je da naučite da i najgore stvari radite samo na najbolji način, jedino su tada isplative. Kada se već izlažete riziku da svako ima pravo da na ogromnu špijunku zaviri u vaše intimne kutke, imajte bar pri ruci dobre razloge i još bolje oružje za odbranu, nikad se ne zna kad može da zatreba.

“Lažnjaci” su se nakotili, toliko su se infiltrirali u “fejs realnost”, da ih više ne možete nanjušiti, već ih uredno skladištite u friends bazu. Oprezno prijatelji, svaka igračka je opasna kada ne znate s njom da se igrate! Vreme je i dalje na našoj strani iako mi nismo na njegovoj, sunčano raspoloženje pod ruku i pravac u zimsku maglu, parom zamaglite neki izlog i ostavite potpis na njemu, možda će ga mnogi prepoznati kad za to dođe vreme.


Jelena Pavlović – student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.