Mnogo puta sam učestovala u vajkanju izuzetnih žena, koje nikako da pronađu neke izuzetne muškarce. Uvek im se prišljamče neki oštećeni. Nedorasli, zavisni, uplašeni. A one, zdrave, prave, lepe, pametne, samostalne, uspešne, produhovljene, obrazovane. I kad detektuju neki muški primerak koji bi mogao da im parira, ispadne da je zauzet. I da ga je zauzela neka sasvim osrednja žena. Verovatno čak i nedorasla, zavisna, uplašena. Čak i ne izgleda nešto.
I onda se izuzetne žene pogledaju i počnu da pretresaju fenomen. Šta li to nama fali? Čime ga je privukla? Šta pobogu, ona ima što mi nemamo, a pogledaj samo koliko toga imamo?
E, ona ima njega.
On nju nikako ne precenjuje. Zna on da ona nije bogznašta. Ljuti se često na nju, ima primedbe na njenu organizovanost, na njeno ponašanje u društvu, na njenu inteligenciju.
Pa zašto onda? Kad je mogao da bira među najboljim ženama?
Ali šta će njemu najbolja žena? Da se stalno upinje da joj parira?
Ovako ja apsolutan. Ta njegova nikako nije mogla da nađe boljeg od njega. Ona živi u senci, veličine njegovog ega. I to je sve što mu je potrebno od žene. Da ne može da se snađe bez njega. Da joj bude potreban. Da u kontrastu sa njom bude savršen.
Bolesno deluje. Jer koliko je on onda stvarno vredan, pun samopouzdanja, pametan i sposoban, ako mu je potrebna žena koja sve to nije, da bi njegova vrednost došla do izražaja?
