Razmišljam o sebi, vraćam se nekoliko godina unazad, kada sam bio samo gruba skica onoga što sam danas. Bio sam nemiran. Nestalan. Onda je naišla devojka.
Nova, sveža. Nešto blizu savršenstva. Shvatala me je. Nismo dubili teme, nismo mnogo razgovarali o knjigama i okrutnosti vremena, samo bi usput pomenuli novi film, trenutna događanja, žurke, moje ili njene prijatelje. Bilo je obično, jasno. A ja se dugo nisam osećao tako. Nismo bili sudbinska veza, vanvremenska ljubav, ona iz romana. Ne, bilo je to kao da smo se našli, u pravo vreme, na pravom mestu, sa istim potrebama.
Isprva smo jedno drugom legli kao so na ranu. Dugo su se razmimoilazili pogledi i zloupotrebljavale reči. Ja, istrošen, ogluveo za lepo, lenj, a ona u žurbi, nije nalazila prostor da mi pruži mir koji sam izgubio, nju su druge nevolje slamale. Dugo smo do tada oboje bili na ivici. Na iglama. Goli na vetru, bosi po trnju. Punih godinu dana držala nas je ta početna netrpeljivost, kao da jedno drugome nismo važni.
Uvek me je gledala podsmešljivo, a njene šale na moj račun bile su sarkastične. Bilo je i neke bojažljivosti u njenom glasu, kao da se posle svih zadirkivanja, ipak pitala da li greši. Gradila je štit, kad god bi osetila da nekome postaje bliska. Kaže da to uvek krene bezazleno i poželiš da se prepustiš. Onda, ili zaista odeš do kraja, bez razmišljanja – što je smatrala osobinom slabih, ili zastaneš na trenutak, lebdiš u neizvesnosti i utabaš put osećanjima. Bila je u pravu. Namere su joj, sasvim neprimetno, legle pored mene i zaspale. Privio sam je i već dugo ležimo tako ušuškani. Zajedno, u tišini i neznanju.
Bojim se nekad tolike bliskosti, a i ona. Oboje smo već imali velike ljubavi, sa kojima nismo dobro odigrali karte. Uostalom, uče te da se prave prilike ukažu samo jednom. I kada se upitam šta je razlikuje od svih prethodnih, uvek pomislim – verujem joj, mora da je to. Znam da je tu uvek, a ona zna da sam ja još dvaput toliko njen. Pretpostavljam da je to ono naše.
Iz misli me budi lupkanje štikli. Stalno se sprema u žurbi. Ne marim, uvek sačekam. Namešta bretele haljine, nervozno, po navici, i znam, pokušava da pronađe savršenu dužinu, da u milimetar uskladi obe strane. Nemoguće je, to sam joj rekao hiljadu puta do sada. Ne vredi, ona i ta haljina imaju neke neraščišćene račune. I to je moja devojčica, raskošna, nemirna, uvek pokušavajući da dostigne savršenstvo, koliko god i sama znala da ne postoji. Takva je, zamajava se beznačajnim stvarima. Tako se zamajava mnome, najbeznačajnim od svih, gledajući me kao vrednog. Jer takva je moja devojčica, nežna i krhka, uplašena, a jaka, otporna na najjače. Topla. Moja.
Maja Vuković je definicija rastresenosti. Prečesto ozbiljna, nedovoljno luckasta. Prihvata promene, ali ih prezire. Idealista. Ne stiže da dovrši započetu misao, jer je već naredna demantuje. Voli pravila, šablone, koncepte. Manire. Čokoladne torte. I svako novo jutro.
