Da li se sećate filma  “Great Expectations”? Da li ste ga gledali? Rađen je po romanu Charlse Dickens-a sa Ethan Hawke i Gwyneth Paltrow u glavnim ulogama. Nisam pročitao knjigu ali pretpostavljam da se scenarista držao knjige u onoj meri u kojoj mu je služila kao smernica. Iako je stav prema ovom ostvarenju uglavnom individualan, kod mene na polici ovaj film spada u grupu jednog od “onih” filmova. Gluma, radnja, scenografija… sve je fenomenalno. Ukoliko već niste, izdvojite jedno veče, naslonite devojku na vas, dajte joj da drži punu vanglu kokica i… uživajte.

Pre nekog vremena mi je od Miss Džej Tej, inače moje drage WB nadređene, u inbox stigla poruka da želi tekst na temu – Zato što ste nadrkane, zato ste i same… ili tako nešto. Eh sad, kao nekoga ko ceo život sluša najbolje drugarice i kome je uvek bila interesantna, do određene mere, ženska psiha, ovakva tema me je u najmanju ruku zagolicala.

Nisam hejter i ne volim da hejtujem. Znate ono, verujem u smeh i pozitivne stvari. Stoga sam dozvolio sebi da se upustim u pisanje teksta na ovu temu i to sve u cilju većeg dobra i menjanja sveta. Zovite me Nik Sloter.

I love women, I have all of their albums“, Hank Moody – “Californication“.

Da bih bio što objektviniji i u toku sa bezvremenim trendovima na polju muško-ženskih odnosa, sproveo sam minijaturno istraživanje. To je učinilo da ovaj tekst malo zakasni. Naime, dao sam sebi za zadatak da u naredne dve nedelje obavim razgovore sa što većim brojem devojaka na temu – Kada mi želimo da se družimo sa vama, šta vi uradite? Šta, kako, zašto? Sve nas je negde, nekada, manje-više zanimalo šta se mota po vašim glavama kada vas startujemo. I sve nas je negde, nekada manje-više ovo prestalo da interesuje. Zašto? Nastavite da čitate.

Opuštena ćaskanja na gorepomenutu temu su se odvijala u tri specifične situacije, u tri različita okruženja. Prvo je u barovima i klubovima, gde sam razgovarao sa nepoznatim devojkama. Drugo su “jedan na jedan” ćaskanja sa devojkama koje poznajem. I poslednje je bilo jedno veoma prijatno veče u društvu šest  über riba u jednom veoma prijatnom baru.

Moram da napomenem da ove tri situacije nisu izabrane slučajno. Vodio sam se sledećim jednostavnim pretpostavkama. Nepoznata devojka, sa nepoznatim dečkom u klubu, će biti ili iskrena ili neiskrena. Drugarica koju znam neko vreme i sa kojom ne razgovaram prvi put o ličnim temama, će biti iskrena… možda. Svaka od šest über riba, koja je okružena sa pet poznatih drugarica, sa kojima se druži ili ne druži, ima utisak da je na bezbednom terenu i da samo treba da priča o onome o čemu inače priča u ženskom društvu. One će biti iskrene ili neiskrene. Mada tu mi je negde palo na pamet da pošto su u ženskom društvu će ipak biti više neiskrene nego iskrene. Mada, možda i nisam upravu.

Vidite paradokse i nekoliko možda u prethodnom pasusu. Sigurno se pitate, kako istraživanje može da bude merodavno ukoliko uopšte ne mogu da budem siguran da li su devojke sa kojima sam pričao bile iskrene ili ne. Za ovu temu tako nešto uopšte nije važno.

Evociram prethodne dve nedelje.

Situacija 1.

Uz polusmešak, sa pićem u ruci, prilazim crnoj, niskoj hostesi. Prelepa devojka. Prolazi mi kroz glavu kako skoro sigurno nije single – teško je otarasiti se starih navika. Pošto sam joj prišao sa nekom za nju potpuno novom pričom, bila je prilično prijatna i otvorena za razgovor. Ono što mi je rekla, je da ne voli kada joj dečaci prilaze u klubovima. Da kakvu god priču imao, koliko god bio zanimljiv ili čak joj super izgledao, ona podiže neprobojni zid i onda taj nesrećnik koji se upinje i pokušava nešto, jednostavno nema nikakve šanse. Kada sam joj skrenuo pažnju na to da možda na taj način propušta neki potencijalno super zanimljiv odnos, na trenutak je stala sa pričom i delovalo mi je kao da se premišlja. Ali to je trajalo samo par sekundi nakon čega je odgovorila da je to uopšte ne interesuje. Prosto ne voli kada joj prilaze nepozanti momci. Eventualno, ukoliko zna ili je čula od koleginice iz kluba da je taj neki nešto negde, možda… Nakon toga sam joj se zahvalio na priči, neuspešno pokušao da izdejstvujem jedan oproštajni poljubac u obraz, okrenuo se i nestao u gužvi.

Dve devojke sede za barom. Dobro obučene, štikle, top, rukavice, sve je na mestu. Piju koktele. Sedam pored leve i nakon što je primetila moje postojanje, pitam je: “Je l može jedna smrt u diskoteci, moja kreacija…?” Dok me gleda kao maloumnika, objašnjavam joj situaciju sa tekstom, kako je urednica jako nezgodna, a da ja kasnim. Nasmejala se, na trenutak se okrenula ka drugarici, prozborile su kroz smeh par reči i vratila se razgovoru sa mnom. Kako se ispostavilo, devojka je završila prava, odradila pravosudni i sada radi u jednoj advokatskoj kancelariji. Sledi njena priča. Muškarac koji je startuje mora da bude dobro obučen. I da ima lep osmeh. Uvek je plus ukoliko je ponudi pićem i preporuči joj koktel koji će da joj se svidi. Jer, pa bože, on je muškarac i pristojnost mu nalaže da plati piće. Naravno ukoliko je dosadan sa pričom odmah će biti fer i prekinuće razgovor tako što će mu tražiti mail ili će mu obećati da će ga dodati na face-u. Dodala je, kako ovo poslednje sa face-om uvek pali. A ako je ipak zanimljiv i ako su se sve stvari pogodile, onda će mu dati telefon. Eh sad, nikako ne voli ukoliko joj pošalje poruku a ne okrene je prvi put. Ali ukoliko se ipak zajebe pa joj pošalje poruku, odgovoriće mu samo ako je pismen. Uz digresiju da ako se desi da napiše “jer” umesto “je l” ili “je li” momentalno briše kontakt. Kada prvi put izađu, mora da ima rezervisano mesto u Pastisu ili nekom od barova u S. Bana. Ukoliko joj samo predloži šetnju gradom, gotovo. Pa šta on misli, da mu se ja šetam u štiklama?! I da, ako ne vozi kola, to znači da je nesposoban i šta će mi takav… Ovde stavljam tri tačke i stajem. Razgovor je trajao dvadesetak minuta, nakon čega mi je zvonio telefon. Pošto mi je nešto iskrslo, izvinio sam joj se i u trku napustio prostorije.

Grupa devojaka koje đuskaju oko barskog stola. Studentkinje. Infiltrirao sam se u grupu u Night at Roxbery stilu. U trenutku kada je već kretala dobro uvežbana rečenica o kolumni, predomislio sam se. Sve su studentkinje i sve se tako dobro provode. Dosta je bilo sa poslom za to veče. Vreme je za zabavu.

Situacija 2.

Priče svih mojih drugarica mahom znam, ali kako nismo skoro doticali ovu temu, probrao sam nekoliko njih koje su sada ili same ili nisu u vezama od nekoliko godina. Pokušao sam da isceniram neku Litar Vina Priče Do Kasno U Noć atmosferu, ali izgleda da im je u celoj toj slici nešto bilo sumnjivo, pa smo na kraju završili u jednom od Naših kafića. Suština priče je sledeća.

“Miloše, slušaj me sad! Ja sam fakultetski obrazovana. Uglavnom ne izlazim jer me taj primitivan oblik zabave u zadimljenom klubu ne interesuje. Prija mi da, tu i tamo, izađem npr. na svirku u neki od klubova na Makiškoj strani Ade ili u Bitef možda, jer tamo izlaze neki normalni ljudi. Ako mi priđe neki dečko i ako osetim tu neku hemiju na početku, naravno da sam otvorena za sve. Kada prvi put izađemo mora da mi pokaže da je pažljiv i pristojan. Da nije neki od onih seljaka koji izlaze po onim splavovima… Šta što ne gotivim splavove? Pa bila sam ja par puta na tim splavovima kada me je Miss Crazy nagovorila da izađem sa njom. Ma znaš moju Miss Crazy… da, da, drugarica sa faxa. Ma ne, nije još završila… Ona je skroz luda… hahahaha… Da, i tako sam bila par puta na splavovima da vidim šta je to toliko famozno i ne sviđa mi se. Sve te polugole devojke, sa suknjama širine kaiša i izbačenim sisama. A i uostalom, da ti ne dužim priču. Ja kada izađem, ne izlazim da bi me tako neki nepoznati lik startovao. Izlazim da bih se izđuskala sa društvom. I kada bolje razmislim, ne dajem nikome nepoznatom telefon. Ako se, ne daj bože desi da mi neko priđe i krene da smara, trudim se da ga ne primećujem. I onda on sam skapira i ode. A momke koje upoznajem i sa kojima ću se upustiti u bilo kakvu priču su, ustvari, samo momci sa kojima me je neko iz društva upoznao. Ako drugarica za njega kaže da nije neki kreten, uvek joj dozvolim da mu da moj telefon. I onda kao što sam ti malo pre rekla mora da mi pokaže da je pažljiv, ljubazan i pristojan. Baš bi bilo super ako bi me izveo u šetnju po Kališu, ne pamtim kada sam poslednji put tamo bila. I samo ako namirišem da očekuje od mene da se nešto montiram i da zbog njega oblaćim štikle, jako se prevario. Ja njemu moram da se sviđam takva kakva sam. Bez šminke i potpuno prirodna. Sex!? Kako misliš “A gde je tu sex?!” Pa… hahahahaha… neću da spavam sa njim odmah. Polako, ima vremena za to. Da bih mu uopšte dozvolila da me pipne moraće da mi pokaže koliko mu je stalo i da bude pažljiv, džentlmen… pravi muškarac… Mislim, šta ti nije jasno!? Šta je sa tobom!? Pa mora da zasluži!”

I tako. Kao što sam i spomenuo u prethodnom pasusu. Sve priče mojih drugarica znam. Zašto sam pomislio da ću čuti nešto novo?

Situacija 3.

Veče za stolom okružen sa šest devojaka. Sve su super obučene, sve piju vino, vole Sex&City i sve troše svoje plate na cipele, torbe i putovanja. Sve su obrazovane, ambiciozne, pametne, zanimljive i rade. Pre nego što sam ušao u bar pomislio sam da će da me oduvaju pričom i da ću da čujem nešto novo. Da će da mi objasne.

Pričale su o tome kako im je ok da ih momci startuju u klubovima i barovima. Ali ipak to nekada i nije ok. Zavisi kako su raspoložene. Sve je u tajmingu. Naravno, treba da imaju eye contact sa nekim ko će da im možda priđe pre nego što počne bilo kakvu priču. Ali!… Taj ne treba da gleda u nju mnogo dugo jer će naravno pomisliti da je frajer freak. Kao što su rekle – sve je u tajmingu. Dalje, mora da im se svidi. Ili možda i ne mora, ali mora da bude zanimljiv. Ali ipak mora da im se svidi. Ali ako im se i ne svidi skroz na prvu loptu, upustiće se u konverzaciju sa njim jer je pristojna i ipak će biti fer prema dečku koji joj je prišao. Ali mu sigurno neće dati telefon. Ok im je kada ćaskaju sa nekim online putem raznih chat-ova, jer tako tokom konverzacije mogu da procene kakav je taj neko sa druge strane monitora. Tako je bezbednije. I ne kapiraju zašto momci pokušavaju da isceniraju sex tako da izgleda kao nešto što su gledali u pornićima. Sve te poze i to. Ali naravno sex treba da bude zanimljiv i da nam ne dosadi. Eh da, i ako budu u vezi sa nekim mesec dana, prvih mesec dana su skroz ok, ali posle toga dolazi panika jer počinju da se zaljubljuju i ne sviđa im se to što neće biti više svoje. I ovde raskidaju. I naravno, kada im momak priđe, odmah u prve tri sekunde mogu da procene da li je to to. Jer hoće To. I da, ne vole Diznija više uopšte jer ih je lagao o postojanju princa. Ali one ipak hoće princa. Ali on ne postoji. Ali ga ipak hoće…

I tako do kasno u noć.

Kao i svaka filmska saga i ova priča je podeljena u dva dela… I naravno, zbog toga što sam stigao i skoro prestigao propisanu mi kvotu od 2000 karaktera. Ali u drugom delu glavni junak ne gine i šetaće nasmejan u zalazak sunca. Možda i nagovorim H. Zimmera da mi uradi muziku.

I na kraju se samo pitam, koliko i da li je merodavna rečenica iz filma sa početka teksta:

“Let’s say there was a little girl, and from the time she could understand, she was taught to fear… let’s say she was taught to fear daylight. She was taught that it was her enemy, that it would hurt her. And then one sunny day, you ask her to go outside and play and she won’t. You can’t be angry at her can you?...”, Estella – “Great Expectations”


Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinasto zelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.

Editors choice