Sedim ja, eto tako, već pola sata i smišljam kako da počnem tekst. Mislim, kako uopšte da POČNEŠ tekst o njemu? Čime da ga najaviš?
Posle svega, reših svoju nedoumicu na sledeći način: oni kojima treba da ga predstavljam, žive u paralelnom univerzumu. Oni koji još uvek nastanjuju našu planetu, znaju da je dovoljno reći da je u pitanju jedan od poslednjih genija umetnosti, prelepi, harizmatični, veličanstveni i neponovljivi Hju Lori (Hugh Laurie).
Puno ime mu je James Hugh Calum Laurie i rođen je u Oksfordu (kao što mnogi sramotno ne znaju, čovek je Englez!). Rođendan mu se ove godine poklopio sa Kraljičinom rođendanskom paradom, što znači da je rođen 11. juna – samo je malo mlađi od Kraljice. Na Itonu (Eton) a potom na Kembridžu (Cambridge) studirao je antropologiju i arheologiju. Oženjen je srećnicom po imenu Džo Grin (Jo Green) i sa njom ima troje dece. Kada biste pročitali prethodne redove ne znajući o kome govorim, pomislili biste da je u pitanju prosečan kruti Englez sa diplomom prestižnog koledža i verovatno biste tvrdili da radi u kakvom muzeju. Osim što ima diplomu, jedino delimično tačno jeste to da bih ga sasvim lagodno mogla smestiti u bilo koji muzej moderne umetnosti – ali kao eksponat.
Hju slovi za jednog od najuspešnijih komičara današnjice, rame uz rame sa svojim najboljim prijateljem Stivenom Frajem (Stephen Fry). Sa njim je upravo i započeo svoju sjajnu glumačku karijeru, početkom 1981. Na britansko medijsko nebo lansirao ga je program “Malo Fraja i Lorija“ ( “A Bit of Fry and Laurie“). Međutim, prvi put je viđen od strane šire evropske publike (dakle, i naše) u čuvenoj, sjajnoj seriji “Crni Guja“ (“Blackadder“), gde mu Fraj takođe pravi društvo. Upravo je ovaj fantastični projekat ujedinio ova dva glumca u pohodu na gledalačke vilice, za koji se može reći da nikom ne bi smetalo da je trajao koliko i svi istorijski periodi objedinjeni u seriji. Maštoviti dijalozi, sjajne ideje, valjano urađeni kostimi, Lorijevi neprocenjivi izrazi lica i najlepši humor na svetu – britanski, crn, sarkastičan i prosto urnebesan. Mene je ova serija odredila po pitanju mog humora a primećujem da je tako i sa drugima. U velikom broju slučajeva, nekadašnji ljubitelji Crnog Guje, osim što su poklonici Lorija i njegovog daljeg rada, poklonici su i sarkazma i satire, skoro bez greške.
Ipak, ono što je tužno ali istinito jeste da Hju do pre nekoliko godina (tačnije, sedam) nije bio poznat širim masama na najvećem svetskom medijskom tržištu – Sjedinjenim Američkim Državama. Oprostite na oštrini, no to je sasvim razumljivo. Svakako nije za očekivati da će Amerikanci (u mom svetu poznati po lošem humoru) pratiti i voleti seriju koja za radnju ima istoriju jedne evropske države, pa još sa najseksi akcentom na svetu, koji nije američki! Kao što znamo, onog trenutka kada je Hju kročio na američko tlo i zaigrao maestralnog Gregorija Hausa (Gregory House), svet je bio pokoren. No, kolika god bila moja fascinacija tim imaginarnim likom – a verujte, velika je – nalazim mu jednu zamerku – nema britanski akcenat. Zaista, to mu jedino fali. Ipak su Britanci izmislili sarkazam.
Osim ove dve serije, glumio je u malom moru drugih serija i filmova. Zaista me mrzi da ih nabrajam sve. Samo ću vam reći da je pozajmljivao glasove mnogim sjajnim likovima u crtanim filmovima.
No, verovali ili ne, on nije samo glumac. Uspeo je u jednoj osobi da ujedini moja omiljena zanimanja i grane umetnosti. On je, naime, i sjajan pisac. Kažem sjajan jer sam njegov roman “Trgovac oružjem“ ( “The Gun Seller“ ), dobila za rođendan. Istini na volju, pomislila sam da se čovek glupira i da, zbog cele fame oko Hausa, radi iste stvari koje rade mase drugih poznatih ličnosti koje ne zaslužuju da budu poznate. I onda – bum! Prva strana, godina izdavanja – 1996. Činjenica da je knjiga napisana pre 15 godina me je odobrovoljila po pitanju njegovog umeća pisanja ali sam se i zapitala da li je moguće da izdavači čekaju da svaki pisac postane najplaćeniji holivudski glumac, da bi mu knjiga bila objavljena u Srbiji? I dalje blago skeptična prema trilerima i “akcionim“ knjigama, zaronila sam u ovo književno delo iz čistog poštovanja prema svom omiljenom glumcu. Mogu da se pohvalim, arogantno i drsko, da ne čitam gluposti. Ne čitam nekvalitetne knjige, čak ni nekvalitetnu štampu. Omiljena knjiga – Braća Karamazovi. Omiljeni pisci – Dostojevski, Andrić. A opet, zateknem sebe kako Lorijevu knjigu čitam razjapljenih usta i kunem se u nju svojim prijateljima, jer je fenomenalno napisana, odlična za razvijanje teorija zavere i naprosto nemoguće zabavna! U pitanju je tristotinak strana koje svima najtoplije preporučujem, jer obiluju do sada neviđenim humorom, ironijom, zavereničkim teorijama o preuzimanju sveta, jurnjavom, ljubavnim zapletom, urnebesnom kritikom na račun svetskog poretka i čovečanstva i nadasve, kvalitetnim pisanjem. Prvi put sam knjigu otvorila na predavanju na fakultetu (da, priznajem, užasna sam). Posle samo nekoliko minuta, tutnula sam istu drugarici pod nos, pokazujući joj jednu od definitivno najgenijalnijih komparacija koje sam pročitala – “ružniji od parkirališta“. Ovo je samo jedan primer, da vam baš ne pokvarim sve – a slični njemu pojavljuju se na svakoj stranici. U strahu da zvučim kao otrcana profesorka srpskog, reći ću vam da ovo JESTE knjiga uz koju ćete se do suza smejati a u isto vreme i zaista nešto naučiti. Ova knjiga sada putuje kroz moj krug prijatelja i dokazuje da je moguće da vam neko dospe na listu omiljenih pisaca samo jednom knjigom, a da pritom zaboravite da je on ipak, najpre glumac. A dok prva knjiga putuje, ja se nadam da je Hju počeo da sprema nastavak, koji je bio planiran za objavljivanje 2009. ali nakon što je izjavio da će “mnogo, mnogo kasniti“, njegov menadžer je obelodanio da nije ni počeo da je piše. Nadam se, nadam tom nastavku…
I tako, ja se nadam, sedim, pišem a iz zvučnika mi svira bluz. Da, dobro pogađate, Hju je zatvorio krug mojih omiljenih umetnosti, izdavši ove godine svoj prvi bluz album, koji mi se, takođe od rođendana, nalazi na vrhu plejliste. Prvim singlom, “Guess I’m a Fool“ bila sam jako prijatno iznenađena, a za njim su usledili “You Don’t Know My Mind“ , “Battle of Jericho“ i “Buddy Bolden Blues“. Mislila sam da ne mogu očekivati više. Pustila sam AIMP da ide sam od sebe i vratila se svojim obavezama, dok je album služio kao pozadinska muzika. Međutim, pesma koja je usledila, naterala me je da se tako jako fokusiram na nju da je postala moja nova in-every-mood pesma. Zaokružila je ovaj album i dala mu miris, ukus, dodir i sliku, pretvorivši ga u najbolju muzičku celinu napravljenu u skorije vreme. Naravno, u pitanju je “St. James Infirmary”, a ljubitelji bluza i džeza znaju da je u pitanju pesma koja pripada američkom folkloru, čiji je autor nepoznat, mada se smatra da ju je stvorio Džo Primrouz (Joe Primrose). Najpoznatije izvođenje, do sada, dao je sjajni Luj Armstrong (Louis Armstrong). Ova pesma, sama po sebi divna, obogaćena je Hjuovim fantastičnim glasom i najboljim introm ikada viđenim.
I eto. Valjda vam je jasno kakav genije čuči u glavi ovog čoveka. Ja bivam ubeđena da je Gregori Haus tako ubedljiv upravo zbog neizmerne sličnosti sa glumcem koji ga tumači. Verujem da u to slepo veruju i sve žene koje su barem jednom poželele da budu na Lisinom mestu. No, ako pričamo o Hjuovom dragocenom stvaralaštvu u oblastima muzike i književnosti, ne znam šta bih vam drugo rekla, osim da se brzo, koliko vas noge nose, sjurite do knjižare po svoj primerak knjige i za to vreme ostavite album da se skida sa neta (da, sasvim je legalno! Evo i male pomoći kako).
Iako zaslužuje daleko više, dajte mu taj jedan dan samo za njega i vas, i verujte mi, zavolećete ga još više!
Andrea Rajić – ljubitelj antičke istorije, kulture i umetnosti. Istovremeno, obožavalac gradskog načina života. Kad bi mogla da bira, život bi joj se sastojao od mode, muzike, književnosti i pozorišta. Interesovanja joj se često proširuju, te se dešava da ne zna šta želi ali uvek zna šta ne želi.
