“Sve postoji na vebu, ali kao i za sve drugo, i kao u svim drugim oblastima, i tu važi Marfijev zakon: Normalno je da čovek prvo nađe ono što ga ne zanima. Ili kako je to kazao jedan naučnik: ’Internet je kao okeani. Oni su puni zlata, ali košta čitavo bogatstvo izlučiti samo malkice.’ Veb je necenzurisan, demokratičan i haotičan. Na vebu je već sve natrpano jedno na drugo, a ipak iz dana u dan svega ima sve više“. (Tomas Eriksen, “Tiranija trenutka“)
Društvena mreža Twitter se po mnogo čemu može nazvati istinskim predstavnikom sve ubrzanijeg sveta opisanog gorenavedenim rečima. Sa ograničenjem od samo 140 karaktera po “tvitu“, uz mogućnost slanja ovakvih poruka u bilo koje vreme i sa bilo kog mesta i sa brojem korisnika koji se iz dana u dan povećava, a koji po poslednjim procenama premašuje brojku od 175 miliona, Twitter je danas sastavni deo života ljudi različitih po starosti, polu, obrazovanju ili profesiji. Ovaj tekst se mahom bavi promenama koje je ovaj mikro-blog, kako ga nazivaju pojedini teoretičari, uzrokovao u svakodnevici specifičnih grupa ljudi: novinara, političara, poznatih ličnosti i armija njihovih obožavalaca.
Iako je Twitter dostupan svakom ko ima pristup internetu, on svoj uticaj i rastuću popularnost duguje, pre svih, poznatim ličnostima američkog podneblja – holivudskim glumcima, pevačima i sve brojnijim zvezdama rijaliti programa. Tabloidnim novinarima je ovaj trend umnogome olakšao posao – u današnjem šou-biznisu gde se događaji smenjuju brzinom pokretne trake, poznate ličnosti su uz pomoć Twitter-a odjednom postale uvek dostupne, prisutne i, što je najprimetnije, uvek imaju šta da kažu. U skladu sa ovim manirom, uvek ima i novinara koji su spremni da javnosti prenesu i najtrivijalnije izjave nekih zvezda i plasiraju ih kao vesti, što, naravno, smanjuje informativnost i vrednost ovakvih priča. Sociolog Dragan Koković u knjizi “Sport i mediji“ navodi da se u epohi globalizacije govori o postnovinarstvu koje samo prenosi ili reciklira tuđe informacije: “Novinari ne moraju da se udaljavaju od svog radnog stola što ima za posledicu da se odustaje od aktivne istraživačke i produbljene interpretativne uloge. Postmoderno doba je pokazalo da mnogobrojnost medija ne znači garanciju za interpretativno bogatstvo“. Iako je citirana knjiga napisana čak dve godine pre nego što je Twitter i osnovan, uviđa se da je upravo ovakav trend u novinarstvu uspešno razrađen i unapređen sve većom eksploatacijom gorepomenute društvene mreže.
Svakako da tabloidno novinarstvo nije jedino koje se okrenulo Twitter-u kao jednom od svojih primarnih izvora informacija. Izveštaji o spoljnopolitičkim prilikama prepuni su pozivanja na podatke koji su objavljeni na Twitter-u. Svakako, u kriznim situacijama kakve su velike prirodne katastrofe ili teroristički napadi, gde se situacija menja iz sekunda u sekund, nema boljeg načina da se saznaju svi neophodni detalji od iščitavanja stranica i stranica “tvitova“ npr. lokalnog stanovništva. Ovo je svakako jedna od prednosti koje nam donose nove tehnologije, a na koje često zaboravljamo usled sve većeg broja tzv. “uzgrednih učinaka“ tehnoloških inovacija. Tomas Eriksen (Thomas Eriksen), autor knjige “Tiranija trenutka“ priznaje da je “teško da je iko zamišljao da će kao rezultat uvođenja tehnologije koja treba da štedi vreme, vreme teći brže i da će ga biti sve manje“. Ipak, on zaključuje da je nužno shvatiti te “uzgredne učinke“ tehnologije upravo da bi se ona mogla koristiti na razuman način, a baš to čine mediji koji „pametno“ koriste prednosti Twitter-a.
Često su sami političari ti koji novinarima danas eksplicitno olakšavaju posao. Nije neretka pojava da najuticajniji svetski lideri otvaraju svoje naloge na Twitter-u i time se približavaju kako svojim pristalicama, tako i celokupnoj javnosti. Barak Obama (Barack Obama), Dmitrij Medvedev (Dmitry Medvedev), Gordon Braun (Gordon Brown) i Ugo Čaves (Hugo Chávez) su među političarima sa najviše tzv. “pratilaca“, odnosno ljudi koji čitaju njihove “tvitove“. Jelena Đorđević u knjizi “Postkultura“ na ovu temu piše sledeće: “Uronjeni u politički medijski spektakl, nekada smatrane ozbiljnim instancama društva kao simboli država i naroda, postmoderne vođe i političari izlaze iz zaštićenog domena i ulaze u svakodnevne medijske programe, pokazuju se i prikazuju u svakodnevnim životnim radnjama i poslovima kao ljudi bliski ostalim građanima“. Autorka u ovom tekstu zapravo izjednačava današnje političare sa rok-zvezdama i tim zaključkom, gledano iz ugla rastućeg uticaja Twitter-a, nimalo ne greši. Današnji inostrani političari ili, bolje rečeno, njihovi PR timovi su na vreme shvatili koji je pravi put kojim se uz maksimalno ubrzanje stiže do najvećeg broja glasova, kao i to da njihovi privatni životi više ne smeju biti odvojeni od poslova kojima se bave. Osim toga, nedavno su zabeleženi i prvi slučajevi međusobne komunikacije između političara posredstvom Twitter-a. Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev (Dmitry Medvedev) i doskorašnji guverner američke savezne države Kalifornije Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger) razmenili su nekoliko “tvitova“ uz dogovor o budućem susretu. Takođe, predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej (Herman Van Rompuy) je autor prvog “tvita“ nekog političara koji su kao zvaničnu vest preneli mediji. Bila je to Van Rompejova poruka o postignutom dogovoru lidera Evropske unije o promeni Lisabonskog sporazuma, a za koju je naknadno utvrđeno da je poslata za vreme trajanja sastanka, što još jednom potvrđuje da se iza mnogih poruka javnih ličnosti na Twitter-u ipak kriju dobro obučeni timovi zaduženi za medije.
Očekivano, već pominjane poznate ličnosti prednjače u broju “pratilaca“ koji u svakom trenutku mogu da saznaju gde su i šta rade njihovi idoli. Zvanični podaci o korisnicima Twitter-a sa najviše “pratilaca“ među prvih dvadeset svrstavaju čak šesnaest poznatih ličnosti, dok među preostala četiri spadaju već pomenuti američki predsednik Barak Obama (Barack Obama), televizijska mreža “CNN“, sam Twitter, kao i njegov španski ogranak. U današnjem društvu opsednutom poznatim ličnostima ovi podaci ne bi smeli nikoga da iznenade. Oni su pravi indikator sveta u kom živimo – sveta koji boluje od nedostatka vremena, ali i sveta u kom ćemo uvek naći onih nekoliko slobodnih minuta da proverimo šta planeti imaju da saopšte Britni Spirs (Britney Spears) ili Lejdi Gaga (Lady Gaga). Twitter svojim “poznatim“ korisnicima na ovaj način pomaže u tome da faktori koji su, u većini slučajeva, i doveli do njihovih uspeha nesmetano opstaju.
Internet i Twitter su svakako doprineli tome da se često isuviše posvećeni obožavaoci drugačije odnose prema svojim idolima. Dok su nekada tinejdžeri pisali pisma svojim omiljenim pevačima i glumcima i čekali mesecima na odgovor (i u minimalnom broju slučajeva taj odgovor i dočekali), danas je dovoljno da otvore nalog na Twitter-u, počnu da “prate“ svoju omiljenu zvezdu i, ako imaju malo sreće, lako uspostave komunikaciju s njom. U potpunom skladu sa ovom pojavom, indikativna je činjenica da je šesnaestogodišnji pevač Džastin Biber (Justin Bieber) na drugom mestu gorepomenute liste poznatih ličnosti sa najvećim brojem “pratilaca“, sa gotovo sedam miliona fanova.
Iako postoji nebrojeno mnogo sličnih lista koje porede slavne ličnosti po raznim kategorijama, same zvezde u današnje vreme sve više ističu svoja međusobna prijateljstva i dobre odnose u kojima su. Zigmund Bauman (Zygmunt Bauman) u knjizi “Fluidni život“ razrađuje donekle ovaj fenomen i donosi zaključak: “Koliko god da poznate ličnosti imaju takmičarski duh, one se zapravo ne takmiče. Kult jedne poznate ličnosti ne isključuje, a kamoli da zabranjuje, pridruživanje sviti drugih poznatih ličnosti. Sve kombinacije su dozvoljene, i u svakom slučaju dobrodošle, zato što svaka od njih, a pogotovo njihovo bogatstvo, pojačava privlačnost obožavanja poznatih ličnosti kao takvih. Zalihe poznatih ličnosti su praktično neiscrpne, a takav je i broj njihovih mogućih kombinacija“. Konsekventno, holivudske zvezde neretko “tvituju“ jedna drugu čime zadovoljavaju kako apetite svojih fanova, tako i ostatka javnosti koja je uvek gladna novih detalja iz njihovih života, a koji na Twitter-u postaju javni brzinom jednog klika mišem.
Opšti je utisak da je Twitter kao društvena mreža skrojen po potrebama čoveka koji u današnjem ubrzanom svetu, usled hroničnog nedostatka vremena, često ne može drugačije da zadovolji svoje potrebe za informisanjem ili komunikacijom sa okolinom. Takođe, ne sme se smetnuti s uma ni činjenica da ćemo, zahvaljujući svakodnevnom arhiviranju svih objavljenih “tvitova“ u budućnosti imati sačuvane misli sledećeg predsednika Amerike ili još neotkrivene pevačke zvezde. Ipak, ključna reč za korišćenje svih inovacija, pa i Twitter-a, je “razumno“, jer, kako kaže već pomenuti Tomas Eriksen (Thomas Eriksen), “samo ljudi koji nemaju neki svoj sistem vrednosti ili su zaboravili da razmišljaju veruju da su inovacije bez izuzetka dobre. I gasne komore su u jednom trenutku bile inovacija“.
Aleksandra Gavrilović je diplomirana novinarka iz Novog Sada sa budućom diplomom mastera teorije kulture. Drugi kažu da šarmantno dozira cinizam, a ona dodaje da joj ni sarkazam nije stran. U koncertima uživa samo iz prvog reda. Ima nemilosrdno oko za naslovne strane modnih časopisa. Ponosno nikada neće odrasti. I ne voli da priča o sebi u trećem licu.
