Eeeej, bre, pa svaki dan isto pitanje, što si sama, pa što si sama. Zato što mi se može. Kako da ti objasnim, a da ne ispadnem kučka? Ma, rekoh ti već. Drugarica je godinama u istom problemu, ponekad sebi onako prelomi preko usana kako u sebi nosi podosta muških hormona kada je u pitanju ono silno ‘vatanje po klubovima, dolasci kući u kasne sate, sa šminkom do obraza i parfemom “Alkohol Code”. Mislim, ko još hoće takvu devojku? Nisu muškarci uopšte fini, ali uz sebe žele neku koja je kod kuće, a ne prva za šankom. I okej, pričam ja tako sa njom…
“Dobro, i šta je sada bilo, opet se nije javio?”
“Ma mislim, kako i da mi se javi, prvo popila sam za trojicu, pričala mu ko zna šta, igrala sam kao plaćena za to, a da ti ne pričam o ostalom scenariju, mislim, i ne sećam se dosta toga. I znaš šta, pravo da ti kažem, ko će mene takvu. Zna se ko se gleda po klubovima, ona što mi lizuće jednu čašu belog ili crnog vina, napući usne i pritom, onako, sva je trezna, nije flekava i ne puši kao odžak, bre.”
Nasmejem se, onako, bez ikakve griže savesti i kažem:
“Znaš šta, ja baš ne želim da budem takva. Mislim, šta, sutra ću da imam koliko uspomena na mladost? I ne, ne ubrajam tu alkohol i cigarete, nego bre, neću da budem napućena iskvarcovana riba kojoj je najbolji provod kad joj neko priđe i uzme broj, nekako mi je mnogo bolje kada čitava bajka mladosti prođe baš onako mladalački. A muškarci, pa toga će kad-tad biti, ma daj, svaka krpa svoju zakrpu nađe kao što se na kraju pronađu bludnici, bekrije i ostala kafanska elita. Ne želim baš sada da mi sve propadne zato što me tamo neki u nekom provodu nije osmotrio. Ne zna svako da se provede, a da se sredi, onako da sve sija – to zna svako.”
Mislim se nekako, dok sve ovo pričam da li sam luda. I jesam, ide to s godinama. U redu, fini ljudi, ova današnja omladina samo misli na poroke. Ne, samo želi da nekako proživi ovo najbolje – mladost. I onda, singl cure, ne očajavajte. Dobro, ljudi, koji je trip? Sama si, ne vrediš? Ma daj, vodi se parolom – sama sam, jer mi se može, ceo život ću biti udata. Svaki problem se na kraju reši. Istina, momci ne vole takve devojke koje su u kafani glasnije od muzike, piju kao na takmičenju i puše kao odžak, ali čekaj, želite mi reći da se treba menjati zbog nekog tamo koji se zbog vas nikada ne bi promenio? Nikada!
Sve ovo prođe, izlasci dosade (ne znam kako, ali pričaju stari), ti od velikog bekrije postaješ uzorna žena, dobra majka i kada se sve sabere, bolje si se provodila od one što lizuće vino. Ne treba nikoga osuđivati. Svako kada izađe ima neku granicu, ili popije dva pića, eventualno tri, ili pije dok se ne sruši ili ga ne isteraju. Ne, ne volim, bre, te pozerke, nekako kvare čitav koncept noćnog života, više su za Silikonsku dolinu, idi tamo pa se pući, pusti bekrije da se pronađu.
“Ma, znam, skroz si u pravu za sve to. Šta ću kad volim da se provedem kako to život nalaže. Idemo večeras ima neka ludnica u kafani, ali ‘ajde da pokušamo da samo lizućemo vino, haha. Nekako, jednostavno se rodiš kao dosadna pozerka u kafani ili bekrija. Živeli!”
Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo.” Elsa Triole
