Dragi dnevniče,
Sedim noćas tako za ovim laptopom, slušam neke pesme koje sam kao klinac i po sto puta u toku dana premotavao napred i nazad na onom svom crvenom Samsungovom dvokasetašu ne bih li svaki ton koji je odsviran u solaži skinuo u originalu. Kao da gledam sebe pre dve decenije kako sedim na ivici kreveta, na kolenima ona kopija Les Pola (Les Paul), kosa vezana u neki samurajski rep na vrhu glave i razmišljam šta li ću raditi za dvadeset godina. I dok mi glas Vinsa Nejla (Vince Neil) uporno ponavlja da je vreme za promene, na News Feed-u nasušnog mi Facebook-a izlazi status za statusom mojih prijatelja.
I – bap! U jednom trenutku oglasi se i pokojni Duško Radović u ove sitne sate. Lobira pokojni Dule svoje fanove da ne budu lenji, nego da se priključe peticiji koju je pokrenuo iz groba, ne bi li novi, omiljeni mi most preko Ade bio nazvan njegovim imenom.
Gledam onaj status, a kroz glavu mi ide samo slika kako gradonasilniku Đilasu zvoni telefon. On se javlja, a sa druge strane čuje hladan, skoro mrtvački glas koji kaže: “Dragane, Dule Radović ovde, ne bih da insistiram, ali šta misliš o tome da besmisleni most sa najvećim pilonom, u koji si se ugradio, nazoveš mojim imenom?”
Kad može na Face-u, zašto ne bi mogao i telefonom? Ivo Andrić je na potezu.
Već sam ti pisao, najdraži moj dnevniče, da imam mali problem sa time što, na primer, Ivo Andrić iz groba, bar sudeći prema njegovom Facebook profilu, rado čita neke nacističke blogove, fan je raznih tepih-servisa, solarijuma, autolimara, Zdravka Čolića i sličnih, te mi je potpuno logično da i on pozove svoje fanove da potpišu peticiju u okviru kampanje da se njegovim imenom nazove najveći pilon na svetu. I da pozove Dragana telefonom, naravno.
No, nisu samo Ivo i Dule zagrobno ovako živahni, o ne! Sećaš se, i o Miki Antiću sam ti svojevremeno pisao, mada sam njega odavno liferovao iz prijatelja, pa ne znam kakvi su mu dalji “život posle života” planovi, ali zašto da ne, neka i on pokrene onlajn zagrobnu peticiju na Face-u za stavljanje baš njegovog imena na tablu ispred mosta sa najvećim, mislim pilonom. Pa Meša, pa Dučić, a što da ne, može i Majkl Đekson; na kraju krajeva, ciganija raseljena sa mesta gde udara ta nova petlja bi sigurno najbolje volela da most ponese ime “po čoveku koji dobro đuska, kul se oblači i živi za fajt”.
Kako vreme prolazi, sve mi je jasnije da je posthumna aktivnost očigledno neizbežna u 21. veku, i jedino što stvarno zameram jeste to da je toliko naučno-fantastičnih horora o zombijima snimljeno, toliko knjiga je o duhovima napisano, toliko su nas puta plašili mrtvima dok smo bili mali, a sad ispada da su mrtvi najfiniji ljudi u ovom veku. Uredno pokreću peticije, šire optimizam, uveseljavaju žive, prosto da čovek i sam poželi da bude mrtav.
I, na kraju, gnostičko pitanje “Postoji li život posle života?” više nije aktuelno, odgovor smo dobili od kada je Fejsbuk ušao u naše živote. Sada se postavlja novo pitanje “Ima li Facebook-a posle Facebook-a?”
P. S. Ovom prilikom, moj dnevniče, moram ti samo reći, zamoliti te da nakon odlaska na “pravu stranu” želim da moj fejsbuk profil bude kremiran do temelja da ne bih posthumno išao u solarijum i pokretao razne peticije onako mrtav, iz groba.
Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
