Najbolje priče govore o tome kako se glavni likovi nose sa uslovima surove realnosti. Kako gube i ne posustaju, kako postaju čvrsti i sposobni da se surovo suprotstave svakoj surovosti, a pri tom zadržavaju nežnost srca i zdravu pamet.
Potrebne su nam priče o junacima, koji su daleko veći junaci nego mi, u daleko gorim okolnostima, potreban nam je taj otklon ka stvarnosti strašnijoj, većoj, veličanstvenijoj i surovijoj od ove koju poznajemo.
Da bismo se uzneli, poistovetili sa junacima i pogledali odozgo, na svoju svakodnevicu i njenu uobičajenu turobnost i surovost sa kojom smo se toliko srodili, da je više i ne primećujemo.
Kao kad živiš na moru, pa nekako nemaš stalno uvid u to koliko je divno i čarobno mesto na kome živiš. Ili, kao ona aždaja iz vica, što živi iza sedam gora, sedam mora, sedam pustinja i svega ostalog puta sedam, pa izađe ispred pećine, zagleda se u daljinu i kaže – auuu, gde ja živim?!
Ne znam ko je izmislio izraz “surova realnost“. Verovatno isti onaj ko je smislio da “istina boli“. Možda će uskoro neko da izbaci suvišne delove iz ovih pojmova i da smisli “istina je realnost“ ili tako nešto kul.
Zašto definišemo istine i realnosti kroz surovost i bol? Zar očekujemo nežnost i milinu? Najživotniji doživljaji u životu su bolni i beskompromisni. Rađanje, na primer. Ili umiranje. Kao i sve ostalo između.
Svako saznanje o tome kako stvari funkcionišu, svako odrastanje, svako suočavanje, svako sazrevanje je surovo i bolno. Dok ne porastemo toliko da dođemo do mudrosti prihvatanja. Onda životni izazovi i činjenice višu nisu surovi i bolni, nego su prosto takvi kakvi su. A mi postajemo nalik onim junacima iz priča, koji su očvrsli i omudreli, sačuvavši nežnost srca i bistrinu uma.
Osim ako ne odaberemo da se ne suočavamo, da ne saznajemo, da ne odrastamo i ne sazrevamo. Ako ostanemo večno zatečeni surovošću i bolom, večno u strahu od povređivanja. Mnogo energije je potrebno da bismo vrlo dugo i vrlo uspešno pričali sebi priče o nepravednosti sveta, života, Boga i ljudi i držali se izolovano u odnosu na istinu. Mnogo i sve više. Toliko da nam ne preostane ni malo energije za nežnost srca i bistrinu uma. Od neodraslosti postaje se istinski surov.
Od sebičnosti i zaslepljenosti sa godinama postanemo zli i uvrnuti, puni besa, pakosti i mržnje prema svemu i svima što nam izgleda kao da ume da uživa u životu. Progonjeni idejom o tome da smo uskraćeni i da nam život ništa nije dao, jer je surov i bolan, postajemo sto puta gori od života kog se bojimo.
Surovost i bol su u strahu, otporu i neprihvatanju, a snagu da nam izobličavaju realnost gube jedino kroz nežnost srca i zdrav razum.
