Niko nije ravnodušan prema srodnoj duši. Čak i ako je nikada nismo sreli u onom konceptu – dve polovine jednog bića – ne prestajemo da iščekujemo taj susret. U našem nadanju, verovanju i očekivanju postoji odsjaj sudbine za čijim ispunjenjem naše biće čezne. Ali postoje i crne rupe, koje ne prepoznajemo i o kojima nećemo ništa da znamo, dok nas iskustvo ne primora. Dok ne sretnemo srodnu dušu. I onda ništa.
Očekujemo da svet stane u tišini i strahopoštovanju, da se nebesa otvore i na nas izlije božanska milost uz zvuke anđeoskih truba, da nas prožme, obujmi i sjedini kosmičko saglasje, jer to je to. To je najzad to! Ono jedino i pravo to je to!
Egzaltirani, uzbuđeni, poneseni osećanjem da je neko deo nas, da ga poznajemo oduvek, da smo ga najzad našli i da tu naša potraga prestaje, uzlećemo u one visine u kojima razređenost vazduha u potpunosti blokira funkcije razuma, jer duboko verujemo da doživljavamo ono što daleko nadilazi sposobnost zdravog razuma.
