Celog života želiš nešto da budeš – da porasteš i budeš velika, da ti više niko ne govori šta treba da radiš. A kad postaneš odrasla i glavna i odgovorna u svom životu, u mnogim momentima prosto poželiš da ti neko kaže šta treba da radiš. Ako postaneš toliko velika i odgovorna, da ti se mnogi obraćaju sa željom da im kažeš šta treba da rade, otkriješ da imaš mnogo dobrih saveta za druge i ni jedan za sebe. Ti si ta koja zna šta neko drugi treba da radi, ili si barem u stanju da objektivno razmotriš opcije i moguće posledice, ako neko uradi ili ne uradi ovo ili ono, a tu istu prostu stvar ne možeš da uradiš za sebe. A ne možeš ni da želiš da budeš manje odgovorna i odrasla, manje mudra i razumna, pa da možeš da se obratiš nekome kao što si ti. Možeš, ali besmisleno je. Ako si veliki, uzalud ponekad poželiš da si manji i od sebe i od drugih. Ne možeš to da budeš, jer si to što jesi. Uzdahneš i nastaviš da budeš to što jesi.
Ako imaš sreće, poznaješ još jedno dve osobe koje su veće od tebe, ili su kao i ti, pa onda imaš sa kim ponekad da se posavetuješ. I ustručavaš se da se obraćaš tim osobama, osim kad si stvarno u očajnoj situaciji, jer znaš da njih stalno opsedaju oni kojima treba savet, pomoć, vuča i gurka, uputstvo za upotrebu sredstava za spasavanje u turbulentnim okolnostima. Da li si želela to da budeš? Možda nisi, ali ako si to postala, onda to jesi. Postala si ono što možeš da budeš, iako ti se to često baš i ne sviđa.
