Kako je lepo napolju. Svi su beskrajno srećni, jer je pao prvi sneg. Ja lično uživam kada na sebi imam više garderobe nego što knjiga iz anatomije ima strana. Takođe volim što nikad nemam adekvatne čizme koje se ne klizaju, iako uvek odem u kupovinu sa namerom da ih nađem. Radujem se kad vidim vozače kako se nadaju da će naći svoj auto po principu “ogrebi i blago tebi”. A još mi milije što ja tih problema nemam, jer ni vožnju nisam upisala pa mi je jedina preokupacija da li ću uspeti da se uguram u osamdesettrojku ako je uopšte dočekam umesto što besna bacam pare na taksi koji barem ima zimske gume. Po propisu naravno, sve četiri.

Opet, posebno je romantično ljubiti se na minus petnaest ili držati dečka za ruku dok veje sneg, ako ti ta ista ruka ne otpadne bez obzira na nove rukavice. Mada, uvek možete ostati kod kuće i uz kokice po stoti put odgledati trilogiju “Kad jaganjci utihnu”.

Nije sve tako crno, ma koliko ja ogorčeno zvučala, jer je na planinama posebno lepo sad kada je Braun na Kopaoniku otvoren, pa Beograđani pohitali da se “skijaju”. Nedavno je prijatelj išao na Staru planinu, kaže super hotel, za staze i okolinu ne zna, nije mu se izlazilo iz istog. Ili ‘ajmo na Zlatibor, pravnijada je, hvala Bogu, prošla.

No, taman kad pomisliš da sledi duga i mukotrpna zima, pojavi se neko iz toplijih krajeva. Upoznaš ga, pa se pitaš da li da pristaneš na fiktivni brak il’ ne. Kažu dve godine pa trajna viza. I eto, umesto da tugujemo, mi sad planiramo put u zemlju kengura. Jes’ da neću da završim ni u Kanberi ni u Sidneju ni u Melburnu, al’ ako me Džulija Gilard (Julia Gillard) primi, eto mene.

Potencijalna žrtva stigla kod nas da se valjano istroši, pa se žene oko mene pomamile, dok on ponosnije nosi air max no što bih ja Louboutin. Mic po mic, i dok ga ti gledaš kao jednog od onih gastarbajtera koje možeš upoznati na koncertu naše čuvene pevaljke u Beču, a tvoje drugarice kao žrtvu eksploatacije, on postade interesantan.

kengur 1024x768 Kad porastem biću kengur

Poklonu se u zube ne gleda

E, sad nije kao da imamo vremena da se mi tu foliramo, pa se brže-bolje poljubimo (dok se čovek ne vrati kod koala) i bude nam lepo.

I malo pomalo, kengur nam priraste za srce. Možda ne koliko najboljoj drugarici, kojoj se do juče nije izlazilo iz kuće, ali dovoljno da poželiš da ugasiš Facebook i prestaneš da jedeš i ono što si do skoro mrzela da okusiš. Što u suštini znači dosta.

Karmički je nemoguće da se smoriš sa njim kada znaš da ga uskoro nećeš videti, pa ako prebrodiš Novu godinu, da pevaš od sreće. Kupiš nešto simbolično i nadaš se da je tvoj poklon bolji.

Pa čak i da vam takozvana romansa ne izdrži do pomenutog epohalnog trenutka, da si zahvalna što te izvukao iz kuće pre toga.

Dakle, zaključak moje priče je vrlo jednostavan. Svi mi koji smo ogorčeni na zimu nismo u stvari ljuti na vremenske neprilike koliko na dosadu koja nam sledi. Znate, leti je mnogo lakše biti od akcije. No, ako vam usred puta iskoči kengur nemojte odmah da mu ispljujete sve po spisku, ima on svoju svrhu. I nije ugrožena vrsta, ima ih. Il’ nađite zanimaciju u kuvanom vinu. Mada vam se i to svodi na isto. Dala sam primer iz privatnog života, ne morate juriti došljake, samo se radujte zimi i svemu što ona nosi. Nije naodmet malo uživati i u zimskim čarolijama.


Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.

Editors choice