“Ne razumem kako žena može izaći iz kuće, a da se malo ne sredi. Ako ni zbog čega, barem iz ljubaznosti. Osim toga, nikad ne znate, možda ćete se tog dana sresti sa svojom sudbinom. A za susret sa sudbinom sigurno želite izgledati lepše.” Koko Šanel
Volim Beograd. Volim Sunce u Beogradu. Volim da obučem ono u čemu se najlepše osećam, našminkam se, ponesem iPod, i krenem. Destinacija je uvek ista: Knez. Sve vrvi, neki šetaju, a drugi sede i uživaju u mocha kafi i novinama. Međutim, nešto mora da pokvari opšti utisak sunčanog popodneva. Na svakom koraku, kao da ste otišli u kupovinu jutarnjih namirnica, nailazite na gomile i gomile devojaka sa fake LV torbama, Gucci kaiševima ili Paciotti cipelama. Najgore je što nekad spoje sve tri stvari. Ovo je već postala tradicija i samo majstori mogu prepoznati šta je original, a šta ne.
Obično se samo nasmejem u sebi kada krajičkom oka vidim devojku koja se šepuri kvazibrendiranim komadom odeće ili aksesoarom. Ipak, pokušavam da razumem zašto je to tako. U zemlji u kojoj je prosečna plata egalitrna sa parom Gucci baletanki ili Lorenzi cipelama iz Beyoncinog spota – i to na sniženju – ljudi ne mogu da izdvoje novac kako bi kupili bilo šta što je true. Pored Armani i Burberry radnje mogu samo proći. Nekako bude neprijatno da dodirnem kvaku. Ako već rešite da ponesete nešto što je fejk, zašto se ne zaustavite i ne zapitate: kako da dođem do nečega što je pravo, što miriše na pravo? Kupite avionsku kartu i charter letom, za neki veoma sitan novac odletite do Rima i kupite par Dior cipela za sto pedeset evra. Zvuči neverovatno, ali istinito je.
Sada, postavljam još jedno pitanje. Možda proistekne još neko iz njega. Zašto ženska populacija ima toliku potrebu da nosi nešto što ima ime? I to kakvo ime. Mogu da razvijem čitavu studiju o ovome na primeru svojih drugarica i sopstvenom. Naježim se kad vidim svaku novu kolekciju. Zamišljam sebe kako sedim u nekoj redakciji u New Yorku i prstom pokazujem šta želim. Sada, dok i dalje živim pod pokroviteljstvom roditelja, nerealno je bilo šta tražiti. Ukoliko bih zaradila toliko, ili se bogato udala (veća je šansa da se dogodi ovo drugo, nažalost), ne bih razmišljala ni trenutka koliko ću potrošiti. Mislim da je meni, kao studentu, pametnije da trošim novac na obrazovanje i oblačim se za neki solidan novac, sa stilom, nego da dajem desetine hiljada na Guess torbe. Svako sa minimalnim budžetom može biti u centru pažnje, samo ako ima stila. Novac, bez stila – totalni promašaj! A to je učestala pojava. Postoje devojke koje bi jele travu danima, samo da skupe dovoljno da mogu kreditnom karticom da kupe bilo šta etiketirano.
Vratila bih se na citat s početka teksta. Gabrijela Koko Šanel, žena čiju bih fotografiju uramila i okačila na zid. Ne samo zbog toga što je “izmislila” kratku crnu haljinu i što ima najlepše tašne na svetu, već zato što je svakom svojom rečenicom napravila recept za lepši pol. Drage moje, da biste bile lepe sebi na prvom mestu, a onda i drugima, ne morate trošiti enormne sume. Dovoljno je da, ako idete na kafu u kafić ispred zgrade sa drugaricom, ili voljenom osobom, nabacite osmeh na lice, obučete nešto lepo jer ćete se bolje osećati, i odete. Ko zna, možda ćete se vratiti sa nekim novim detaljem – na ruci, oko ruke, a možda i oko prsta.
Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”
