Navikli smo da deci upućujemo kratke komande, opomene i zahteve i kad nas slušaju, mislimo da je sve u redu. Trebalo bi da razmislimo o porukama koje im šaljemo kroz te kratke fraze, jer to je ono što deca čuju i razumeju – poruke, kojih često nismo svesni.
Govorimo im ovo: Požuri! Tišina! Budi miran! Hajde! Odgovori mi!
Deca čuju ovo: Ti nisi važan. Nije važno šta ti želiš, nego ono što ja hoću da ti uradiš.
Kako da preformulišemo komandu: Ostalo nam je samo 10 minuta. Koliko vremena ti treba da završiš igricu? Daj mi još 15 minuta da ovo završim, pa ćemo razgovarati. Potrošićete malo više reči na ovakvo obraćanje i možda nećete postići trenutnu poslušnost, ali kad se detetu obraćate kao osobi, ono zna da ga vi uvažavate i rado odlučuje da sarađuje.
Govorimo: Pazi, pašćeš! Nemoj da diraš tog psa, ugrišće te!
Deca čuju: Svet je opasno mesto, najbolje je da ništa ne radiš.
Kako da preformulišemo: Vodi računa o sebi, budi pažljiv. Ovako im poručujemo da treba da budu oprezni kad se upuštaju u rizik. Roditeljima je najteže na svetu da prevaziđu svoj strah i da prihvate da je deci neophodno da rizikuju i da će ona to svakako činiti – kad oni ne gledaju. Veće su šanse da deca neće zaključiti da treba da kriju svoje rizike i da lažu roditelje zarad njihovog mira i da ćete biti upućeniji u njihove akcije, razmišljanja i situacije u koje upadaju i da ćete biti u poziciji da prihvate vaš savet i da vam se blagovremeno obrate za pomoć, ako ih ne sputavate u otkrivanju sveta.
