Pariz 1877. godine

Mastilo se razlilo po papiru i iznad Pariza. Obrisi vremena i železnička stanica čuvaće tajnu o predanim potezima povučenim po naboranom platnu. Jednog jutra, dok sam osluškivala vozove na stanici Saint-Lazare, zapisala sam ove reči u staru beležnicu.

Arrival of the Normandy Train  Gare Saint Lazare Claude Monet Kada sam srela Monea

Vazduh je bio ispunjen teškim parfemom i mirisom kiše. U neprijatno tesnom kaputu nežne boje šetala sam pored perona. Posmatrala sam mapu Pariza, iscrtanu na pergamentu, koju sam dobila na poklon. Nespretnim rukopisom sam po istoj obeležavala sva ona mesta koja planiram da posetim. Grad svetlosti krije previše inspiracije, ipak, malo ko je prepoznaje, a još manje njih je uvlači u svoj život. Zadovoljstva kratkog daha kao da nikada neće prestati da budu zanimljiva ljudima. U tom haosu razmišljanja, jedna devojčica nestvarno gustih trepavica plašljivo zaustavi svoj pogled na meni. Pruži mi svoje prašnjave dlanove i jedan sakriveni cvet na njima. Ni novca ni čokolade, samo bezbroj kičica po džepovima i nekoliko paleta u platnenoj torbi. Pomalo postiđena pružih joj jednu, a ona nezainteresovano baci kičicu pod noge i nestade u trenu.

Svakog časa se očekivao prestanak pljuska i dolazak velikog umetnika. Progonjena željom za skoro idealnom koreografijom poteza po platnu, svaki minut pored Kloda je za mene bio poput istinskog blagoslova, a naučene lekcije od neprocenjive vrednosti.

Nesebičan u svom znanju, ambiciozan u duši i sanjar u svojim slikama – takav je bio Mone.

Negde u daljini se čula kompozicija lokomotive, i za samo nekoliko trenutaka para je ispunila etar iznad mene. Nekoliko otresitih konduktera u briljantno čistim uniformama prišlo je kolovozu i zviždukom dalo znak, po ko zna koji put tog dana. U sledećem treptaju oka sudbina je okrenula novu stranicu. U svom najboljem odelu, sa čipkanim manžetnama i štapom sa pozlaćenom glavom pozdravio me je gospodin dugačke brade. Putnici su polako napuštali stanicu. Dostojanstveno su ostali da stoje crni vozovi i mašinovođe pune strahopoštovanja. Peroni su zatvoreni, a lokomotive su izbacivale paru tačno onako kako je to Mone želeo.

Paleta je bila spremna. Odstranjene teške boje, i isključiva prisutnost čistih i svetlih za neophodne treptaje svetlosti , čekale su svoj red za ples po platnu. Klod je bio istinski poznavalac prirode i njenih odsjaja. Voleo ju je i razumeo kao niko do tada. O njoj su pisali i pevali, ali jedino je Mone svojim nijansama umeo da oslika njenu dušu i posmatraču ponudi istinske poruke. Otkako ga znam, naglašavao je postojanje unutrašnje stvarnosti, nepristupačne golom oku.

Važio je za hrabrog umetnika, usuditi se naslikati baš ono što oko vidi, i bez ulepšavanja,  za njega je bila karta uspeha. Na iskrenost se danas ne gleda kao na dar. Oni koji pričaju da je cene zapravo su najveći lažljivci. Ljudi se godinama trude da shvate njegove slike, ali takve poruke nisu se smele razumeti, već morale voleti. Umetnost nije tu da bi ubedila, već da bi ugodila.

Sjajne boje najlepše mirišu u ateljeu mog učitelja. Vremenom sam naučila da poštujem njegove dane obojene setom i one jedinstvenim ushićenjem. Kada vam neko nudi znanje, morate ga ceniti.

Pri punoj svetlosti dana, u neobičnoj tišini povukao je po čistom platnu prve poteze, za mnoge previše stroge. Moć kičice zasenila je sve moje snove, i ostadoh razgolićena pred snagom njegovog uma. Nekoliko trenutaka sam ga prodorno posmatrala i razmišljala o kompleksnosti njegovog talenta.

Tako je nastala slika “La gare Saint-Lazare”.

Ono što nije mogla nauka i snaga volje, mogao je jedini Mone…


Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.

Editors choice