Kliše se, po definiciji, doživljava kao izraz, ideja ili element umetničkog dela koje se koristi previše, do mere u kojoj potpuno gubi smisao, efekat i originalno značenje poistovećujući se sa stereotipom.

Termin “kliše” sam omrzla zahvaljujući onima koji su odlučili da ga uzmu zdravo za gotovo – eksplotišu ga, izližu, prežvaću i onda ispljunu. Čak su mi i oni prelepi klišei poput ljubljenjenja na kiši u Parizu postali strani i daleki. Ali, mada sam protiv njih, ne mogu u celosti da im se suprotstavim – isključivo iz samospoznaje i samosvesti o tome da sam i sama jedan veliki kliše.

slika3 Kada su klišei i monotonija sinonimi

Uvek ću besomučno preslušavati Četa Bejkera (Chet Baker) kada izađem iz veze za koju sam, omaškom, verovala da ima budućnost. Boleće me uši od preglasne muzike kada se uz prolećno ili zimsko sunce podsetim da napolju ima dovoljno optimizma za sve podjednako. Videćete me sa jakom šminkom i neprikladnom frizurom kada god osetim da je došlo vreme da se borim protiv sopstvene univerzalnosti i običnosti. Osetićete da lažem kada kažem “Nisi u pitanju ti, meni je potrebno vreme u kom želim sopstvo mimo tebe.” Čućete me kako slušam Zaz praveći se da, mimo melodije, uživam i u rečima, mada nikada nisam učila francuski. Pevaću pod tušem. Voleću London, jer se London voli. Ješću kokice u bioskopu. Zaljubiću se sa svakim prolećem.

Život me je nekolicinom ustaljenih momenata naveo da razmišljam o tome koliko smo, zaista, klišei u emotivnim vezama u koje stupamo. Gde stavljamo granicu između autonomnosti i postajemo deo dueta koji se na isti način ponavlja sa različitim osobama? Takođe, koliko nam je čega to oduzelo i u kojoj meri nam smeta?

 

Prvi kliše na koji nabasamo je držanje za ruke. Volimo ga, osećamo se sigurno, obuzme nas, dâ nam ideju o tome kako nas partner nikada neće pustiti. Kada pređe prstima preko našeg dlana, osetimo da nas je osetio, a ako nas na sve to, potom, i zagrli, poverujemo kako nam je izjavio ljubav najvećim i najnežnijim rečima sveta. Nemi razgovori su ponekad najlepši razgovori na svetu. I pre nego što znamo, upale smo u kliše svakodnevnih poziva, kliše odlaska u bioskop, šetnji po gradu, odlaska u određene lokale tim i tim danima, viđanje određenih prijatelja, najčešće onih koji su i sami u vezama. Stignemo do klišea u kom mu otvorimo vrata u peškiru, nenašminkane i damo mu da prespava. Potom, sačeka nas klišeirana jutarnja kafa u krevetu ili na balkonu, umršena kosa za koju, po nepisanom pravilu, uvek izjavi da nam stoji kao da smo na sebe obukle san. Dešavaju nam se dodiri, nežnost, i, na kraju, ako smo dovoljno spremne – ljubav. I u početku je čarolija jedino sa čim želimo da operišemo, ne smeta nam što svaki dan moramo da budemo na raspolaganju, ne smeta nam što počnemo da se oblačimo onako kako on voli, ne smeta nam što smo stavile sebe na pauzu zarad prelepih ljubavnih klišea. Operišemo ljubavlju, operišemo emocijama, osećajima, uzajamnom potrebom, usaglašavanjem navika. Pronalazimo nirvanu u kutku njegovog zagrljaja i svako dostignuće prestaje da ima bilo koju prepreku.

Međutim, posle određenog vremena, često upadnemo u nešto što se popularno zove monotonija, ponavljanje jednih te istih stvari svaki dan, ceo dan. Spremanje prestane da bude užitak i postane obaveza, zagrljaji prestaju da prijaju kao nekada i postaju pitanje štoperice (jer, život čeka mimo tog zagrljaja, zar ne?) i, nesvesno, zagazili smo u udaljavanje od partnera. Nužnost emotivnog hlađenja se često uzima kao jedini parameter udaljavanja, međutim, kako ja to vidim, emocije se ne istroše suočene sa regularnošću upražnjavanja istih. Trošimo se mi dok tapkamo u jednom te istom mestu, besumučno trošeći sebe i ne trudeći se da oplemenimo svoje sopstvene živote i živote naših partnera ničim osim nama samima. Naravno, trebalo bi da smo dovoljni svom partneru, i on nama, ali, na žalost, nismo. Kao što ponekad poželimo da umesto omiljenog sladoleda od jagode probamo borovnicu, tako i u odnosu na partnera poželimo da nam ne ponudi uvek prvo zagrljaj pa poljubac, nego da se poigra zamenom teza i iznenadi nas nečim što nismo očekivale. Isto tako, umesto da ga pozovemo i pitamo da se vidimo, možda bismo mogle da ga iznenadimo tako što ćemo mu se neočekivano pojaviti na vrata, staviti mu poljubac na obraz ili usne, okrenuti se i otići?

Mada ne verujem u ravnopravnost u vezama (smatram da uvek postoji osoba koja voli više, i toga je svesna, pa to (ne) koristi), verujem u ravnopravnost delanja, odluka, postupaka, a najpre ravnopravnost truda. Da bismo izbegli monotoniju moramo ponekad da se igramo zamene klišea, uzajamno. Nema ništa ružno u ljubljenju na kiši. Ima kada to prestaje da bude spontano poštovanje čarobnog klišea i postaje kopiranje filmskog scenarija po svaku cenu i često. Nije teška vaša glava na njegovom ramenu dok gledate film, ali je teška onda kada ne umete da je držite mimo njega, jer niste navikli drugačije. Njegovo “Prelepa si.” je poželjno, ali ne kada postane deo rutinskih komplimenata. Da bismo izbegli monotoniju ne moramo da ukinemo sebi klišee. Ono što moramo da uradimo je da klišee, kojih smo neizostavni deo, svakodnevno oplemenimo neobičnostima, neustaljenostima, lepotama koje još uvek neko nije koristio toliko da bi postale deo naveliko korišćene romantične kulture i, na taj način, izbegnemo sve moguće slojeve monotonije koja može da nas obuzme – što u partnerskom odnosu, to i u životu uopšte. Još bitnije, nemojmo forsirati poštovanje klišea samo zato što nam se dopadaju. Forsirajmo lepotu unikatnosti koju možemo da izvučemo kao nus, ali željenu pojavu u odnosu sa osobom koja nas drži za ruku. Kao što je svaki čovek otelotvorenje simbioze posebnih tačaka univerzuma te, otuda, jedinstven za sebe, tako je i svaki partnerski odnos unikatan za sebe pa mu se, s toga, mora tako i pristupiti. Ne trudimo se da sa novim partnerom imamo nešto što nam se svidelo kod prethodnog. Ne očekujmo isti tretman koji smo dobijale samo zato što je on muškarac, a mi žene, pa to tako ide. Ne dajmo mu delove sebe koje je dobijao i onaj prethodni, jer se to daje. Ispoštujmo uzajamne želje, flertujmo s kompromisima i novim stvarima i možda nam osmeh nikada ne spadne, a monotonija nas nikada ne uspava.

Kliše se po definiciji doživljava kao izraz, ideja ili element umetničkog dela koje se koristi previše, do mere u kojoj potpuno gubi smisao, efekat i originalno značenje poistovećujući se sa stereotipom. Ako ijednog trenutka u ovoj definiciji prepoznamo svoj partnerski odnos, moramo preduzeti promenu. Ne nužno promenu partnera. Nego promenu koja znači oplemenjenje. A svi znamo da se oplemenjenje postiže sitnicama.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice