Statue su mi oduvek bile fascinantne. Nekako, u poređenju sa fotografijom, mnogo bolje uspevaju u tome da “zamrznu” trenutak i sačuvaju ga zauvek. Nije da potcenjujem fotografiju, naprotiv, samo verujem da ona ne zahteva ni upola manje truda koliko zahteva vajarstvo. U slučaju statua, umetnik zaista treba da bude vešt sa alatom i materijalom, a njegov talenat da realistično predstavi svaku oblinu i detalj na telu veći je možda čak i od talenta najboljeg slikara. I zato, svaki put kada se “sretnem” sa nekom statuom, lako mi je da zamišljam ko je ta osoba bila i kako je živela, a sve na osnovu skulpture koje je umetnik stvorio tako da savršeno odoleva vremenu, ali i radoznalim, zamišljenim pogledima i dodirima.
Da li si se ti ikada zapitala kako bi te statue izgledale da su sada pred tobom žene od krvi i mesa? Kako bi izgledale da su umesto bele u boji, na osnovu koje i možeš da zaključiš ko je osoba koja se krije iza? Kako bi izgledale da su tako obojene smeštene u sadašnji trenutak, u svet oko tebe?
