Često se i pored njih nekako snalazimo bez njih. Ponekad, u dugim periodima života žena, muškarci su dovoljno daleko od njihovih srca, ali i dalje su im u pameti.
Muškarci nekako uspevaju da nas izlude, čak i kad ih nema u našem životu.
Nema žene koja nije iskusila period u kome je muškarci uopšte ne uznemiravaju, jer ih nema, i period kada je žestoko uznemiravaju baš zato što ih nema, a često je to jedan isti period.
Kad ih nema mirne smo, jer nam niko ne remeti pamet, a u isto vreme nas izluđuje pomisao da nas muškarci ne remete zato što smo im neprivlačne. Želimo da sačuvamo razum i osećajnost u zdravoj razmeri, ali na naše nezadovoljstvo, obično preteže jedno ili drugo.
Kad smo zaljubljene u jednog, obično se pojave još neki muškarci u koje smo mogle da se zaljubimo, pa se pitamo gde su bili do sada. A onda se skoncentrišemo na tog jednog, jer nas sasvim dovoljno izluđuje, stvarajući nam osećaj da nam je i on jedan previše i da ne možemo da se izborimo sa njim. Tojest, sa svojim osećanjima, koja se usredsređuju na njega, sa očekivanjima da on jedan zadovolji sva naša romantična i praktična očekivanja, koja obično rezultiraju revoltiranim osećanjem nemoći i zaključkom da su muškarci nemogući i da bi nam sa svakim bilo isto.
