Svako od nas misli za sebe da je vrlo normalna osoba i svi se pribojavamo da nismo već odlepili. Možete da se opustite – istina je da smo svi pomalo ludi. Svako na svoj način. Neki ljudi su vrlo nesigurni i to prikrivaju arogancijom. Neki stalno imaju pomešana osećanja, uvek trepere nekom posebnom energijom, kao da koračaju po užetu i jedva održavaju ravnotežu, neki su distancirani i hladni jer se užasno boje da će biti povređeni, neki su zavisni od svoje dnevne rutine i reda koji su zamislili i ako im se nešto poremeti, potpuno su izgubljeni i bespomoćni. Neki su perfekcionisti, a neki sila haosa i nereda. Neki poznaju depresiju, svi poznajemo anksioznost. Kad bismo svi bili normalni u svim segmentima, svi bismo bili vrlo slični i ne bi bilo nikakvog energetskog naboja i sudaranja, koje uzrokuje mali veliki prasak, koji stvara novu planetu u našem ličnom sazvežđu. Ljubav.
Da, iako smo svi malo ludi, svi smo u stanju da se zaljubimo, a možda smo u stanju i da preduzmemo najveći rizik na svetu i da prevaziđemo svoja ograničenja, strahove i ludila i otvorimo se za doživljaj ljubavi.
Ko zna na šta su sve ludaci spremni?
Ljubav nije uspeh koji osvajaju samo odabrani, najambiciozniji, odlikaši, štreberi, junaci i harizmatične vođe. Ona ne uzima najbolje među nama, dok ostale ostavlja ucveljene u mraku. Ne uzima čak ni najveće ludake. Ona nema to komparativno svojstvo, koje obraća pažnju na bilo šta “naj”.
