Kad odrastete u zdravom okruženju, sa roditeljima koji su se voleli i koji su vam pružili sve što roditelji mogu da pruže, pitanje ljubavi prema sebi se gotovo i ne postavlja. Onda volite sebe spontano i prirodno, jer vam je primanje i davanje ljubavi normalno i spada u svakodnevnu praksu. Ne pokušavate da budete nešto što niste da biste dobili ljubav, jer ste od početka bili voljeni takvi kakvi ste, ne manipulišete osećanjima i ne prihvatate ništa manje od ljubavi, jer ste sigurni da vam pripada najbolje. Takođe znate i da treba da uložite najbolje da biste dobili najbolje, umete da se založite, potrudite i iscimate za sve do čega vam je stalo.
Ako međutim, ne spadate u retke srećnike koji su bili voljeni i podržavani na pravi način, pa ste posisali ljubav prema sebi sa majčinim mlekom i praktikujete je najspontanije, bez sumnji, arogancije i kojekakvih uvrnuća, onda spadate u ove druge, pune sumnji, arogancije i kojekakvih uvrnuća, koji moraju duboko da zarone u sebe, da bi pronašli klicu ljubavi i naučili da je odgajaju i razvijaju.
Kad učite da volite sebe, da prihvatate sebe takve kakvi ste, da otkrivate kakvi to u stvari jeste, morate da se oslobodite svega onoga čime su vas punili dok ste odrastali, morate da se bavite onim klišeom – detetom u sebi. Jer odatle sve počinje. Morate da se vratite na početak i da detetu u sebi pružite onu ljubav koju nije dobilo dok je raslo.
