U privatnosti tvog uma odvija se stalni unutrašnji dijalog – neprekidno nešto misliš, neprekidno razgovaraš sa sobom i svaki put kad su tvoje misli usmerene na to kako se i zašto osećaš, kad preispituješ svoje reči i postupke, vraćaš film nekih situacija koje su ti neprijatne ili te brinu, ti se obraćaš sebi, tim mislima i slikama u glavi. A to da li sebi sudiš prestrogo, da li se osećaš krivom, neuspešnom, nesposobnom i da li vidiš sebe kao nekog ko se ne snalazi, pravi grube i glupe greške – način je na koji tretiraš samu sebe.
Ponekad, sebe tretiramo kao neprijatelje, kao tupane koji nikako da ukapiraju, kao nedostojne i nerazumne osobe – kao da smo najgori. Zapitaj se, kako tretiraš druge osobe koje voliš? Da li se tako obraćaš prijateljima, deci, životinjama i zašto ne? Ponekad tako tretiraš partnera – kao najgoreg, odnosno, kao sebe samu. To znači da je partner tvoje verno ogledalo, koje reflektuje tvoj odnos prema sebi, u kome nedostaje ljubavi i poštovanja.
Da, tako ti ponekad razgovaraš sa sobom – bez ljubavi i poštovanja.
