Kažu da je pojam kurtoazije francuskog porekla (otmeno, baš onako hoh, što bi rekla Nana Og, legendarna veštica koju je izmislio Teri Pračet) i da predstavlja uglađeno, viteško ponašanje, uljudno ophođenje. Tumačenje koje je nametnula praksa, odnosi se takođe na uljudno ponašanje, koje je pri tom sasvim licemerno – govorimo ono što uopšte ne mislimo i ponašamo se onako kako se očekuje. Što se mene tiče, gos’n Qurtoaz bi mogao da popije jedan kurvoazije i da odjebe od mene u skokovima, pošto sa Francuzima baš i ne osećam neku srodnost.
Ali on voli da me zajaše i pritegne đem svaki put kad nešto treba da se uradi zato što tako treba, jer kao ‘ajde i jer svi. Argumenti su mu qrac, ali mora da sam suštinski slaba na njih, pošto je to uglavnom sve što od qrca viđam – par srednjih prstiju koje moje uvređeno ja pokazuje mom trećem oku, dok ja pokušavam da se smeškam i uljudno razgovaram. Jebo me Qurtoaz. Ne mogu da ga smislim, ali automatski mu se povinujem. I zbog toga ne mogu da smislim sebe i uopšte, skorz mi je muka od celog tog Q koncepta.
Koliko mora da sam glupa, kad poštujući qrčeve argumente, ne poštujem sebe? I sad moram (pakosno) da dodam – nadam se da vam je lakše što niste jedina guska u univerzumu, kojoj je vaspitanje ispralo mozak. Samo što u mom slučaju možda i nije vaspitanje, nego želja da se prilagodim, da budem prihvaćena, da se ponašam kao sav normalan svet. To što normalan svet smatram gomilom besvesnih ludaka, izgleda nije dovoljno jak argument, da pobije težnju za pripradnošću, jer eto, ‘ajde.
