Ubismo se od izgrađivanja samopoštovanja, analiziranja toksičnih veza, traženja adekvatnih partnera, samo što nije dovoljno da budu adekvatni, nego treba da budu srodne duše, tvin flejmovi i ko zna šta još, kao da stvarno znamo šta to znači i za čim tragamo. Prava ljubav. Ha! Ubismo se da je definišemo, da se za nju otvorimo, da je prizovemo uz pomoć svih mogućih filozofija, psihologija i nju ejdž pozitivističkih trikova… I?
Kako nam ide? Evo sve jednorozi skakuću oko mene, ne znam kod vas…
Kakvu ljubav zaslužujem? Najlogičnija zdravorazumska pomisao je da zaslužujem onakvu kakvu i sama pružam. Ali samo korak dalje od zdravog razuma, nalazi se grm, a u njemu, eh, leži taj zec. I glocka svoju šargarepu, kržljavu, blatnjavu, natrulu. Onu koja mu pripada. Zaslužio je. Van svih žbunova punih zamki, a unutar zdravog razuma, ipak, pokušavam da kažem da je pitanje šta mi to verujemo da zaslužujemo. Odnosno, šta smo u stanju da prihvatimo, primimo, uzmemo, kao zasluženo. Da ne kažem, kolika nam je šargarepa…
