Krenuo sam jednom beogradskom ulicom, i raspored objekata je otprilike bio ovakav – kladionica, pekara, kladionica, restoran, banka, prodavnica, kladionica, škola, perionica, pa pogađate, opet kladionica. U zemlji gde su plate male, a kvalitet života osrednji (da ne kažem neku goru reč), klađenje i kocka postali su prava pošast, a o otvaranju objekata te namene u blizini škola i da ne govorim. Polazim od sebe, počeo sam da se kladim sa nekih 17 godina i to još uvek traje. Iskreno, nekada nisam mogao da se kontrolišem, trošio sam na klađenje gotovo sve što sam imao, ali i sam i dobijao. Sreća brzo okreće leđa i onda čovek shvati da nema ‘leba od toga, ali uvek se vrati – uvek! Pokušava da nadoknadi izgubljeno, odlazi u dugove, gubi se porodica, gube se i prijatelji. Hvala Bogu da sam stao i nisam okusio to, danas je 50 RSD sve što kladionica vidi od mene i uspeo sam da to pretvorim u zabavu i “ubijanje vremena”. Ако kapne koji dinar, još bolje, ali više nema nervoze i glavobolje, ma nema posledica uopšte.
Naizgled bezazleno kuckanje
Samim prisustvom na uplatnim mestima – fensi naziv za “kladžu”, bio sam svedok brojnih smešnih ali i tužnih situacija, moglo bi se reći i jadnih. Ono što ljudi ne mogu da shvate – to je kocka, a ona je prevrtljiva. Tu su sve sami “eksperti!” Pa možeš pratiti neki sport bez ijednog propuštenog minuta, a opet ne mora da znači da ćeš pogoditi ishod meča. Dobijali su veliki novac, ali i gubili. Da ne zaboravim aparate i rulet, toliko mogućnosti da ostaviš svoju (ili tuđu) zaradu, da je to neverovatno. Legendarna scena koja se prepričava, upravo se desila na ruletu. Jedan gospodin je došao i izgubio 30, 000 RSD i ostalo mu je još 1, 000. Počeo je da kuka: “Jao, šta sam uradio, poslala me žena da kupim jelo, da deca imaju šta da ručaju…”, a potom nesvakidašnji potez – sav novac na nulu, uz izjavu: “Ko je ruč’o – ruč’o je!” I dobio je! Svaka njemu čast na dobitku, ali samo sam želeo da pokažem koliko daleko to može ide.
Čovek protiv mašine - elektronski rulet
Ima i mnogo gorih situacija – od zaduživanja, do krađe i prodaje materijalnih dobara. U Centru za porodičnu terapiju objašnjavaju da im klađenje, odnosno kocka zauzima dominantno mesto u životu, napuštaju školu ili studije, izoluju se iz dotadašnjeg društva. Stalno uzimaju novac iz kuće sa najrazličitijim objašnjenjima. Kada upadnu u dugove, falsifikuju čekove, prodaju nakit, uzimaju kredite i slično. Po nestanku rešenja, pozajmljuju novac na kamatu, što ih uvodi u začarani krug u koji uvlače i porodicu koja često ostaje bez stana ili kuće, automobila. Sve to vodi u još veće probleme, najčešći su porodični – izostanak komunikacije sa članovima, konflikti, svađe, razvodi, ali i zdravstveni – povišena anksioznost i depresivni poremećaji, pa do pokušaja samoubistva. Naravno, dobro je što postoje ljudi koji to donekle mogu da “poprave”. U terapijski pristup u Centru uključuje se porodica zavisnika – bračni partner, roditelji, šira porodica, sve zavisi od starosti onoga kome je pomoć potrebna. Lečenje se najpre odvija u dnevnoj bolnici i traje mesec i po dana, a zatim u dispanzerskim uslovima još godinu, sa dolascima jednom nedeljno. Adresa je Palmotićeva 37, ne daj Bože, da vam zatreba, ali da znate.
Ovako uglavnom sve počinje
Sledeći put kada budete kročili u neki od objekata za igre na sreću, dobro razmislite koliko ćete se zadržati i šta ćete tamo raditi. Posledice mogu biti katastrofalne, kao što se vidi iz svega navedenog. U nekim kladionicama postoje plakati koji upozoravaju na probleme sa kockom i na kojima imaju brojevi telefona i adrese na koje možete da se obratite ukoliko osetite da imate isti, ali zar tu nije u pitanju samo “čišćenje” savesti? Hoćeš pare? E, pa, prijatelju moj, moraš da zapneš malo i valjano se oznojiš. Znam da je ovo zemlja Srbija, ali generacije opstaju, preživljavaju, neki i životare, to je sve deo životne igre. Uključi se u nju što pre, ništa neće da ti fali, jer bolje da malo gubiš živce na poslu nego mnogo u kladionici. Amin.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš, obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju… Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže ”nikada ga ne drži mesto”, čovek je ”od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega jer mu pruža sve što mu treba.
