Ko će kome: Ko je raskinuo, ti ili on?

Ko će kome: Ko je raskinuo, ti ili on?

Zašto je to važno? A nekako spontano postavljamo ovo pitanje. I spontano uzdahnemo kad nam ga neko postavi, ako posle uzdaha sledi on. Ili oštro ispaljujemo ja, ovog puta definitivno.

E, pa u tom slučaju, odgovor nam već dosta govori.

Jer ako je on raskinuo, mi smo ostavljene. I ne samo povređene, nego i uvređene. Neki glasić iz nekog zabačenog dela mozga govori nam da smo doživele neuspeh. Da smo krive što smo ostavljene. I da baš ne znamo kako sad da se nosimo s tim.

Ali, ako smo mi raskinule, znači da više nismo mogle da se nosimo sa tom vezom. Da trpimo. Opraštamo, razumemo, prelazimo preko nečega i prevazilazimo nešto. Zato je sada definitivno.

Ako nam je pitanje znalački postavila prijateljica, potrudiće se da prećuti ono ha, pa to si rekla i prošli put i da nas podrži u osećanju da smo u pravu, da smo zadržale malo dostojanstva i da je zaista krajnje vreme da krenemo dalje.

Jedna opšta mudrost kaže da veza traje onoliko koliko žena izdrži u njoj.

Na neki način, ova mudrost objašnjava i osećanje neuspeha, ako smo ostavljene i osećanje rešenosti da istrajemo u ostavljanju.

Ako je on raskinuo, to je zato što se mi nismo dovoljno prilagodile vezi, odazvale njegovim potrebama, ispunile njegova očekivanja. Nismo izdržale zahteve koje je veza nametala. Mi smo odgovorne. Krive.

ko je raskinuo Ko će kome: Ko je raskinuo, ti ili on?

Ako smo mi raskinule, pa makar to bio i peti put do sada, možda smo konačno potrošile svu svoju toleranciju, mazohizam, zavaravanje o ljubavi, uzaludna nadanja i izdržavanje. Ne možemo više.

Možda ćemo posle pauze u kojoj smo se odmorile i usamile, pristati na još jedan krug pakla i ponovo proći kroz sve faze odlučivanja da treba definitivno da raskinemo i opet ćemo sledeći put izjaviti da je sada definitivno.

Na kraju, stvarno nije važno ko je raskinuo. Jedino je važno da li je zaista gotovo. Čak i ako ne krenemo u još jedan krug pakla sa njim, odvrtećemo ga same u sebi, ako još nismo raščistile sa sobom. I vrtećemo ga, dok ne raščistimo. Vući ćemo repove, maltretirati nekog sledećeg tipa, naplaćujući mu za uvrede, poniženja i uzaludnosti iz prethodne veze. Lečićemo ego.

Ali egu ne treba isceljenje, nego prevazilaženje. Da bi mogle stvarno da završimo tu vezu, unutra u sebi. Da se više ne osećamo neuspešno i krivo. Da se ne preispitujemo o tome da li smo zaista dale sve od sebe i da li je trebalo da izdržimo još malo.

A kad je stvarno gotovo, onda nas više ništa ne muči. Možda nismo odmah srećne i pune entuzijazma i spremne da krenemo dalje, ali smo sigurne da smo slobodne od sumnji i preispitivanja o sopstvenoj krivici i neuspehu.

Tada smo čak u stanju i da shvatimo da nam je učinio uslugu kada nas je ostavio. Ili da smo donele najpametniju odluku u životu, kad smo rešile i uspele da raskinemo.

Aleksina Đorđević